Anna Oreg za NIN: Sramota je što je Vojvodina posle svega postala rasadnik fašističkih ideja i grupa

NIN: Koji je Vaš komentar na poslednji napad neofašista na klub “Crni Ovan”?

AO: Najoštrije osuđujem fašističko divljanje po Novom Sadu kao i napad na klub Crni Ovan. Ovo je četvrti napad na ovaj lokal u poslednjih godinu dana. Lokal koji je poznat po tome što okuplja antifašistički nastrojene i slobodarske ljude. Na tom mestu se organizuju  humanitarna i alternativna dešavanja i zato je na meti svih onih kojima vlada jednoumlje. Naša politika je nula tolerancije za fašističke grupe i smatramo da vlast u Novom Sadu mora da bude agilnija u suzbijanju ovog zla. 

NIN: Da li je tačno da je Vojvodina nakon “jogurt revolucije” krenula putem klero-nacionalizacije i ako da, kako se to dogodilo?

AO: Pitanje autonomije Vojvodine još od Ustava 74. je u nacionalističkim krugovima srpske „opoziciono nastrojene inteligencije“ tumačeno kao način da se razbije država Srbija. Naravno, taj salonski opozicioni narativ, svoju istinsku relevantnost stekao je 90. sa raspadom Jugoslavije. Isti ti krugovi, postali su intelektualno krilo i ideolozi Miloševićevog velikosrpskog projekta. Ideja autonomije Vojvodine, kao i njeni legalni nosioci u Pokrajini, pali su u, na prvi pogled benignoj, „jogurt revoluciji“ posle koje je cela SFRJ utonula u nacionalistički haos. Bilo je jasno – suprotstavljeni nacionalizmi uz sasluženje svojih crkava, bili su spremni da slome svaku prepreku pred sobom, pa su im razbijanje krhke opne mutlikulturalizma i fundamentalne ideje na kojima se zasnivala autonomija Vojvodine, bile tek uvod u ono što je usledilo.

NIN: Kako je bilo moguće da Pokrajina poznata po multietničkom i multikofesionalnom suživotu vremenom postane opasno tlo za “različite”?

AO: Kada glavna teza „svi Srbi u jednoj državi“ postane okosnica državnog projekta, kada se u to ime bombarduju Sarajevo, Dubrovnik i Vukovar, kada kod nas u Vojvodini paravojne jedinice proteruju ljude samo zato što su pripadnici drugog naroda i vere – onda ne samo multietičnost i multikonfesionalnost, nego i sve ostale civilizacijske vrednosti gube svoj značaj i nestaju. Iz tog mraka, na žalost još uvek nismo izašli. 

NIN: Da li se slažete da su vojvođanski mediji i institucije bili na jačem udaru velikonacionalista nego u drugim delovima Srbije, ako da, zašto?

AO: Naravno, upravo zato što su ti mediji i institucije bile multietničke, a kao takve i pretnja za širenje nacionalističke ideologije. Mora se priznati da su te institucije i ti mediji bili idealni plen za one koji su samo čekali priliku da se domognu nečega što im ni po znanju ni po obrazovanju nije pripradalo. Uz to, bilo je neophodno upregnuti sve medijske snage da bi se ljudima naučenim na bratstvo i jedinstvo prodale ideje da nam najveće opasnosti prete od suseda i od drugih nacija. Virus nacionalizma najbolje služi kada vlasti hoće da ljudi prestanu da misle o sopstvenim svakodnevnim problemima, lošem životu, inflaciji, siromaštvu… a najefikasniji je kada treba prikriti kriminal i korupciju.

NIN: Kako se nakon režima Slobodana Miloševića nastavilo poništavanje vojvođanske različitosti i kome odgovara podeljena Vojvodina?

AO: Izgleda da je Srbiji najteže da postane istinski demokratska zemlja, pa je onda jasno da je autonomija uvek opasnost jer predstavlja ograničenje centralne vlasti, koja teži da bude dominantna i jedina. Ispada da se niko nije istinski posvetio autonomiji ni u postoktobarskom periodu. U poslednjih 10 godina cela Srbija se susreće sa naletom populizma koji nastoji da trivijalizuje sve razlike. U tom okruženju ideju autonomije napustile su, iz sasvim prizemnih i lukrativnih razloga, i one stranke koje su važile za prvoborce autonomaštva. Eto, tako smo stigli do sramote, ali ne i slučajnosti da je Vojvodina posle svega postala rasadnik fašističkih ideja i grupa. Vrši se gušenje svih naših potencijala – demokratskih, evropskih, ekonomskih i kulturnih. Sistematski i namerno se Vojvodina od autonomije pretvara u skrajnuti “sever Srbije”. 

NIN: Zašto je Vojvodina toliko osiromašila od 1990. do danas i zašto ljudi beže odavde?

AO: Tu delimo sudbinu sa ostatkom države – ljudi beže iz cele Srbije pa tako i iz Vojvodine. Region koji se nekada nazivao “Žitnica Balkana” postaje pust, nadležnosti koje smo imali nam se oduzimaju, a propast institucija delimo sa ostatkom Srbije. Nama u Pokretu slobodnih građana je jasno da je Srbiji neophodna regionalizacija koja bi i ekonomski i suštinski trajno rešila probleme koje nam centralistički ustrojena država stvara na svakom koraku. Regionalizacija bi lišila Beograd straha od separatizma, a regionima bi omogućila da se razvijaju po svojim stvarnim potrebama, a ne da čekaju da im „centrala“ udeli milost, ili kroji budućnost. Da budem sasvim jasna – jedino tako bi postalo nemoguće da grad koji 18 godina nema pijaću vodu na poklon od države dobije – fabriku guma. Znači nemojte piti i nemojte disati, ali budite poslušni i imaćete platu – to je poruka centralizovane države. Za nas – neprihvatljivo. Budući da to nije samo ekonomsko i državno pitanje, nego pre svega demokratsko, mnogo pažnje posvećujemo i decentralizaciji. Želimo da vlast bude što bliža građanima, da nam Novi Sad ne postane za ostatak Vojvodine ono što je sada Beograd za Novi Sad. Takav jedan projekat označio bi kraj sadašnjeg stanja u kom se za većinu stanovnika Srbije život sveo na puko preživljavanje. Ovo je postala zemlja saradnika režima, u kojoj sem za njih, u suštini nema mesta. Ako želimo da živimo u državi iz koje ljudi ne beže, kao na primer, toliko mojih sunarodnika koji su na osnovu nacionalnosti stekli uslove za EU pasoše i iste su iskoristili da odu – moramo da počnemo da stvaramo racionalno, demokratsko društvo, koje brine o svojim građanima, a ne samo o teritorijama. 

NIN: Postoji li i dalje demografski inženjering u Vojvodini, kao što je i Milošević radio?

AO: Ne kao za vreme devedesetih, tada je ipak bio rat i naseljavalo se stanovništvo koje je bežalo od rata. Mislim da se danas etnički inženjering zamenjuje ekonomskim.

NIN: Koliko je sve navedeno u direktnoj vezi sa jačanjem ekstremne desnice u Novom Sadu i Vojvodini?  

AO: Ekstremna desnica je pod kontrolom režima. Po potrebi ih vlast izvlači iz rukava radi skretanje pažnje, podgrevanja tenzije ili nekog obračuna, raspirivanja opšteg osećaja nesigurnosti i straha. Oni rade po nalogu i po potrebi.

NIN: Koliko Vojvodina mora “biti srpska” da bi prestali napadi na neistomišljenike i one različite i da li je to uopšte moguće?

AO: Razlike će uvek postojati. Svejedno je da li su te razlike u boji kože, nacionalnoj pripadnosti, negovanju tradicija, veri, seksualnoj orijentaciji, političkoj podršci…one će uvek postojati. Važno je samo da se zbog njih ne dozvoli podela u društu. Zato ćemo morati da promenimo ovu vlast jer će napadi na neistomišljenike jedino tako prestati. Kada se kreira atmosfera u kojoj imamo pravo na različitost, to više neće biti problem. To Srpska napredna stranka sigurno neće uraditi, jer su oni vlast utemeljili upravo na suprotnom stavu.

NIN: Ko i na koji način ohrabruje i uzgaja neofašiste u Novom Sadu, gde su im utočišta?

AO: Mislim da je to svima jasno odavno. Upravo ti koji su potekli iz Srpske radikalne stranke.

NIN: Kako je moguće da stradaju uvek ista lica i institucije, a da počinioci dobijaju uvredljivo niske kazne, ili im se prašta? 

AO: To što Tužilaštvo žmuri na takve incidente je još jedan u nizu dokaza da je ekstremna desnica produžena ruka ove vlasti.