Reforma zdravstvene politike

U poslednjih dvadeset i pet godina u Srbiji nije jasno definisana i sprovođena zdravstvena politika prilagođena savremenom dobu. Nije realizovana tranzicija zdravstvene zaštite u skladu sa demografskim, ekonomskim i tehnološkim promenama. Takav odnos prema zdravstvenoj zaštiti ostavlja dugoročne posledice ne samo na zdravstveni sistem, već i mnogo šire od toga imajući u vidu da je zdravlje građana osnov njihovog života, ali i njihove produktivnosti – radne, biološke, stvaralačke i svake druge. Upravo iz tog razloga su logični , ali istovremeno i poražavajući podaci prema kojima se naša zemlja neretko nalazi na neslavnom vrhu lista smrtnosti od različitih bolesti. 

Osnovni uzroci poražavajućeg stanja u kom se nalazi naš zdravstveni sistem leže u sledećim činjenicama:

• Pogrešna politika koju je Ministarstvo zdravlja sprovodilo u poslednjih 15 godina, naročito u oblasti upisa, edukacije i stručnog usavršavanja lekara i ograničavanja njihove specijalizacije

• Poražavajuće stanje tzv. „ljudskog potencijala“ u zdravstvu – broja i starosne strukture lekara i drugog zdravstvenoh osoblja. U apsolutnom smislu broj lekara je nedovoljan u odnosu na pravilnike zdravstvene zaštite koji su uglavnom poslednji put ažurirani u prethodnom veku. Prosečna starost lekara specijaliste je preko 50 godina, dok je prosečna starost pedijatara preko 57 godina.

• Prethodni podaci deluju još alarmantije kada se upotpune činjenicom da po prvi put u poslednjih nekoliko decenija imamo nepopunjena mesta na medicinskim fakultetima, što govori o nedovoljnoj motivaciji i skromnim potencijalima za obnovu sistema.

• Sistemska korupcija koja je prećutno postala gradivni element u okviru sekundarnog i tercijarnog sistema zdravstvene zaštite. Gotovo podrazumevajuća obaveza davanja mita, kao i omogućavanje istovremenog rada lekara u državnim i privatnim zdravstvenim ustanovama. 

• Neprilagođenost sistema na novonastale okolnosti, u prvom redu od pojave korona virusa koja je dovela do eksponencijalnog rasta zdravstvenih potreba, ali i do rasta cene koštanja zdravstvene zaštite. Modernizacija zdravstva podrazumeva i više cene koštanja imajući u vidu korišćenje realnih imputa koji su na višem tehnološkom nivou. S druge strane globalni problem nedostatka zdravstvenog kadra, koji je u našoj zemlji naročito izražen, dovode do toga da efikasna zdravstvena zaštita sve češće postaje pitanje luksuza i privilegija, umesto osnovnog ljudskog prava kako bi trebalo da bude.

Osnovni preduslov za reformu u pravcu popravljanja aktuelnog stanja jeste postojanje jasne, nedvosmislene i istrajne političke volje. Takav politički stav svoje utemeljenje ima u istorijatu naše zdravstvene zaštite koja se bazira na tzv. Bizmarkovom modelu dobrovoljnosti, ali i na većinskom stavu evropskih zdravstvenih politika koje zdravlje i zdravstvenu zaštitu stanovništva definišu kao osnovno ljudsko pravo i kao obavezu države da se to pravo efikasno ostvaruje. U okviru konkretnih mera, koje su mogu klasifikovati kao urgentne (maksimalno trajanje do 12 meseci), srednjeročne (do 36 meseci) i dugoročne (promene na sistemskom nivou za čiju primenu je potrebno do 24 meseca pripreme), kao najvažnije izdvajaju se sledeće mere:

• Iskorenjivanje sistemske korupcije u zdravstvu. Osim sprečavanja i efikasnog sankcionisanja korupcije na nivou odnosa pacijent-lekar potrebne su korenite promene na sistemskom nivou. Između ostalog to podrazumeva i punu fiskalizaciju privatnog zdravstenog sistema kako bi se onemogućilo poslovanje etički, ekonomski ali i zdravestvno sumnjivih ordinacija i klinika. Takođe je neophodno po ugledu na neke evropske sisteme uvesti obavezno licenciranje zdravstvenih radnika na način da se onemogući istovremeni rad zdravstvenog radnika i u državnim i u privatnim zdravstvenim ustanovama. Potrebno je raditi i na postepenom uvođenju privatnog zdravstva u sistem finansiranja RFZO, imajući u vidu činjenicu da veliki broj građana redovno plaća doprinose za zdravstveno osiguranje, a da potrebnu zdravstvenu zaštitu ne može efikasno i pravovremeno da dobije u državnim ustavnovama, čime se stvaraju dodatni troškovi na račun građana koji takve usluge plaćaju po višestruko višim cenama u privatnim ustavnovama. Imajući u vidu objektivna ograničenja, jasno je da potpuna integracija u ovom trenutku nije moguća, ali je neophodno da se ona sprovede u nekim ključnim segmetnima- za početak kad je reč o zdravstenoj zaštiti dece i trudnica.

• Poboljšanje materijalnog statusa zdravstvenih radnika kroz uvođenje tzv. “klizne skale”. Klizna skala predstavlja model koji prilikom određivanja zarade uzima u obzir sledeće faktore: Nivo obrazovanja (posedovanje ili neposedovanje specijalizacije), zahtevnost radnog mesta (broj pacijenata i intervencija), godine radnog staža, ali i zadovoljstvo dobijenim uslugama od strane korisnika zdravstvene zaštite.

• Čvršće povezivanje sa zdravstvenom doktrinom EU od najranije faze školovanja budućeg zdravstvenog kadra. Ova mera podrazumeva promenu modela studija, uvođenje kliničke prakse od trećeg semestra i što tešnje povezivanje sa medicinskim fakultetima Evropske Unije, u prvom redu fakultetima iz Slovenije, Mađarske, Austrije i Nemačke, kao i sa skandinavskim zemljama. Uvođenje stipendija od treće godine studija medicine u visini od prosečne plate, kao i priznavanje staža u radni staž. Na taj način se stvara podsticaj za buduće zdravstvene radnike da se odluče za upis na neki od medicinskih fakulteta na kojima će dobiti obrazovanje na nivou svojih kolega iz najrazvijenijih evropskih zemalja. 

• Promena karaktera zdravstvene zaštite u dominantno preventivni. Dosadašnji karakter je dominantno kurativni, što znači da je usmeren na lečenje bolesti i negu pacijenata, umesto na očuvanje zdravlja i prevenciju. To je proizvod pogrešne ili nepostojeće zdravstvene politike, loših i neretko ponižavajućih uslova u zdravstvenim ustanovama koje imaju odvraćajuće dejstvo,  kao i niskog nivoa zdravstvene kulture naših građana usled nepostojanja edukacije i efikasnih kampanja za promociju brige o sopstvenom zdravlju. Takav model je u konačnici daleko skuplji, kako u finansijskom smislu jer kasno otkrivanje bolesti prouzrokuje i veće troškove lečenja, tako i u krajnje ljudskom smislu jer prouzrokuje veći broj neizlečivih slučajeva.  Osnovna logika preventivnog modela zdravstvene zaštite je podela odgovornosti kao i jačanje uloge ali i kapaciteta ustanova primarne zdravstvene zaštite na nivou svake lokalne samouprave. Jedna od osnovnih mera u tom smislu jeste osnivanje preventivnih zdravstvenih centara u okviru zavoda za javno zdravlje čija bi osnovna uloga bila sprovođenje preventivnih zdravstvenih pregleda, edukacija građana o značaju prevencije i omogućavanje dostojanstvenih uslova zdravstvene zaštite.