Aleksandar Radovanović: Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 nisu pobede već porazi pogrešne politike

Deveti jun 1999. godine ostaje jedan od najtežih i najponižavajućih datuma u savremenoj istoriji Srbije. Tog dana je u Kumanovu potpisan Vojno-tehnički sporazum kojim je država Srbija, odnosno tadašnja Savezna Republika Jugoslavija, kapitulirala pred NATO savezom i pristala na povlačenje svojih vojnih i policijskih snaga sa Kosova. Time je faktički izgubljena kontrola države nad teritorijom Kosova i Metohije, a pod međunarodnim protektoratom otvoreno je novo poglavlje naše istorije čije posledice osećamo i danas.

Samo dan kasnije, usvojena je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kojom je međunarodno potvrđen novi poredak uspostavljen nakon bombardovanja i Kumanovskog sporazuma. Iako se godinama u domaćoj politici selektivno citira njen deo o formalnom teritorijalnom integritetu tadašnje SR Jugoslavije, suština Rezolucije 1244 bila je nešto sasvim drugo: legalizacija međunarodnog vojnog i političkog prisustva na Kosovu, povlačenje institucija Srbije i uspostavljanje međunarodne uprave pod okriljem UN i NATO-a.

Drugim rečima, Srbija je Kumanovom izgubila faktički suverenitet nad Kosovom, a Rezolucijom 1244 taj gubitak je dobio međunarodno-pravni okvir. Zato je politički nepošteno kada isti oni koji su Srbiju doveli do poraza danas pokušavaju da upravo na Rezoluciji 1244 grade mit o nekakvoj diplomatskoj pobedi. Ta rezolucija nije potvrda srpske snage, već dokument koji je nastao kao posledica vojnog poraza, međunarodne izolacije i katastrofalne politike režima Slobodana Miloševića.

Istina o 1999. godini ne sme biti ni predmet nacionalističkih mitova ni političkog zaborava. Srbija nije pobedila u ratu sa NATO. Srbija je vojno poražena. Režim Slobodana Miloševića doveo je zemlju do međunarodne izolacije, razorene ekonomije, smrti hiljada ljudi i konačnog povlačenja države sa Kosova. Oni koji danas pokušavaju da predstave Kumanovo kao pobedu zapravo pokušavaju da sakriju istorijsku odgovornost politike koja je građane Srbije ostavila same pred najmoćnijom vojnom alijansom na svetu.

Ali jednako tako, istina podrazumeva i da NATO bombardovanje nije bilo ni humano ni pravedno. Izvedeno bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, bombardovanje je odnelo živote civila, uništilo infrastrukturu i ostavilo trajne posledice po društvo. Nijedna politika ne može opravdati smrt dece, razaranje gradova i kolektivnu traumu koju građani Srbije nose već 27 godina.

Zato je važno da danas odbijemo dve laži koje nas decenijama drže zarobljenima. Prva je da je Milošević branio Srbiju. Branio je svoju vlast, dok je zemlju vodio u katastrofu. Druga je da se budućnost Srbije može graditi na večitom održavanju ratnog stanja, mitova i manipulacije strahom.

Kosovo danas nije izgubljeno zato što je neko potpisao jedan papir u Kumanovu. Kosovo je izgubljeno mnogo ranije, kroz godine autoritarne politike, ratova, propagande, kriminala i odbijanja da se realnost vidi na vreme. Cenu takve politike nisu platili političari nego građani Srbije, vojnici, civili, izbeglice i generacije mladih ljudi koje su odrasle u društvu bez mira i bez perspektive.

Na današnji dan dugujemo poštovanje svim žrtvama bez obzira da li se radi o Srbima koji su stradali od bombi u Aleksincu, ili Albancima čija tela su pronađena ispod aerodroma u Batajnici, ali i obavezu da baš zbog njih govorimo istinu. Društvo koje nije spremno da se suoči sa sopstvenim porazima osuđeno je da ih ponavlja. Patriotizam nije laganje naroda da je poraz pobeda. Patriotizam je odgovornost da se nikada više ne dozvoli politika koja Srbiju vodi u izolaciju, sukobe i nacionalne katastrofe.

Zato su i Kumanovo i Rezolucija 1244 opomena. Ne da bismo živeli u prošlosti, nego da bismo konačno naučili šta se događa kada jedna zemlja poveruje autoritarnim vođama, propagandi i politici konflikta umesto demokratiji, odgovornosti i miru.