Ljiljana Grujić Perić: Ko će negovati one koji čitav život neguju?

Kada država donosi zakon koji bi trebalo da zaštiti najranjivije, najmanje što možemo da očekujemo jeste da sasluša one koji sa tim problemom žive svakog dana. Nažalost, Predlog zakona o statusu roditelja-negovatelja pokazuje upravo suprotno.

Namera da se prvi put sistemski prizna uloga roditelja koji su svoj život posvetili nezi deteta jeste važan korak. Ali dobar cilj nije dovoljan ako su zakonska rešenja nisu pravedna i ne odgovaraju stvarnom životu.

Ovaj zakon ne prepoznaje stvarnost porodica. Umesto da polazi od stvarnih potreba deteta i tereta koji roditelj nosi, administrativnim kriterijumima deli porodice na one koje zaslužuju podršku i one koje, po mišljenju države, mogu same.

A život ne funkcioniše po obrascima.

Postoje deca koja nemaju pravo na određena davanja, a ipak zahtevaju dvadesetčetvoročasovni nadzor. Postoje roditelji koji godinama ne spavaju mirno, prate svaki napad, svaku promenu zdravstvenog stanja, svaku terapiju i žive u stalnom strahu da će nekoliko minuta nepažnje imati nesagledive posledice. Njihov posao traje dvadeset četiri sata dnevno, sedam dana u nedelji. Ipak, po ovom zakonu, mnogi od njih neće biti roditelji-negovatelji.

Posebno zabrinjava odredba da roditelj-negovatelj ne može biti zaposlen. Time se roditelji stavljaju pred neprihvatljiv izbor – ili ćete imati posao ili ćete ostvariti pravo na podršku države. Kao da briga o detetu prestaje onog trenutka kada roditelj ode na nekoliko sati na posao.

Pokret slobodnih građana smatra da Srbija treba da usklađuje svoje zakonodavstvo sa pravnim tekovinama Evropske unije. To podrazumeva i primenu principa sadržanih u Direktivi Evropske unije o ravnoteži između poslovnog i privatnog života, koja prepoznaje negovatelje kao ljude kojima treba omogućiti da ostanu deo tržišta rada kroz fleksibilne oblike rada, odgovarajuća odsustva i podršku sistema, a ne da budu primorani da biraju između zaposlenja i brige o članu porodice.

U većini država Evropske unije cilj nije da se roditelj isključi iz sveta rada, već da se uspostavi ravnoteža između nege i zaposlenja. To je dobro za roditelja, dobro za dete i dobro za društvo. Srbija ne bi smela da ide u suprotnom smeru.

Još važnije, zakon je pisan bez dovoljnog učešća upravo onih zbog kojih postoji. Roditelji-negovatelji godinama ukazuju na probleme sistema. Njihovo iskustvo nije prepreka donošenju zakona – ono mora biti njegov temelj.

Društvo se ne meri po tome kako pomaže prosečnom građaninu, već po tome kako brine o onima kojima je pomoć najpotrebnija. Ako roditelji koji su svoj život posvetili nezi svoje dece i dalje ostanu nevidljivi za sistem, onda ovaj zakon neće biti rešenje, već još jedno razočaranje.

Jer pitanje nije samo ko će negovati decu kojoj je pomoć potrebna.

Pitanje je i ko će konačno stati uz one koji čitav život neguju druge.