Ivana Ignjatović – Moral i odgovornost predstavnika vlasti

Verovatno ne postoji osoba u Srbiji koja već nije upućena u napade ministra Aleksandra Martinovića na predstavnike opozicije koji nemaju decu. Izlišno je govoriti o nemoralnosti ovakvih reči, o zadiranju u tuđe živote i materice, pa ćemo u narednim redovima pokušati da izbistrimo nešto sa čim pripadnici aktuelne vlasti u Srbiji imaju možda još veći problem nego sa moralom, a to je – odgovornost.

U trenutku pisanja ovog teksta, u mom okruženju postoji bar tri para koja se bore za potomstvo.

Zatim, nešto više njih koji su se za potomstvo izborili, ali su imali ozbiljne probleme prilikom trudnoće, ili porođaja. Baš danas do mene stižu informacije o katastrofalnim uslovima u jednoj od beogradskih ustanova za zdravstvenu zaštitu dece. Za sve ovo naravno nije kriv ministar Martinović, niti ostali članovi Vlade. Međutim, predstavnici vlasti u Srbiji bi morali biti svesni svoje odgovornosti i težine svake izgovorene reči u nekoj od državnih institucija. Ako je mnogo da od njih očekujemo empatiju, bilo bi bar logično da je ministar Martinović, pre nego što je odlučio da se ostrvi na predstavnike opozicije na osnovu nemanja dece, razmislio o uslovima koje pruža država Srbija (u kojoj je trenutno član Vlade) parovima koji se odluče na ovaj korak.

Višegodišnja strategija Srpske napredne stranke je jasna i poznata svima – prema građanima se odnositi sa autoritetom, što češće ih grditi zbog ličnih izbora, stavova i mišljenja, svaku misao oprečnu onome što je zvaničan stav vlasti označavati kao udar na državu i veleizdaju. Imajući u vidu koliko je ovakva politika ušla pod kožu članovima vladajuće stranke, Martinović možda nije bio svestan da svojom izjavom vređa stotine hiljada građana Srbije koji se bore za potomstvo, pa i birače Srpske napredne stranke.

Dopustićemo ministru Martinoviću i mogućnost da nije svestan pogrešnog pristupa ovoj temi koji njegova stranka zastupa već godinama. Često na televizijama sa nacionalnom frekvencijom možemo čuti horsku opštu zabrinutost vlasti za natalitet u Srbiji. Još češće čujemo grdnju i optuživanje građana da su razmaženi karijeristi, da napuštaju porodične vrednosti, da su skrenuli s puta i tome slično. Ulaže se novac u kampanje za podizanje nataliteta koji se baziraju na tome da ubede građane da zasnuju porodicu. Pri ovome se koriste jeftine floskule, slogani koje čine mešavina autoritarnog obraćanja, rima i vređanja inteligencije građana tvrdnjama da je u Srbiji nizak natalitet iz opšte sebičnosti naroda, i da parovi samo treba na taj korak da se odluče, a država će im omogućiti dostojanstvene uslove za to. Čini se da je ovaj deo ono što zbunjuje ministra Martinovća, stoga evo sižea stanja i prilika u Srbiji za parove koji očekuju prinovu ili već imaju decu.

S obzirom na to da premijerka Brnabić ne veruje da bi mogla da izdrži duže od nekoliko dana mesečno sa 40 000 dinara, jasna je opšta ignorancija predstavnika aktuelne vlasti o uslovima u kojima živi većina građana Srbije. Analiza prosečnih plata, stope inflacije i potrošačke korpe jedne porodice sa decom, zahtevala bi eksperte i precizne podatke, tako da se u istu neću upuštati. Međutim, ako uzmemo jedan javno dostupan podatak, a to je da je prosečna neto zarada u Srbiji za april 2023. iznosila 83 812 dinara (stat.gov.rs) i stavimo tu informaciju u kontekst, biće nam jasno da je imanje dece kojoj možemo da obezbedimo sve potrepštine i dostojanstveno detinjstvo, ipak privilegija manjine. U Beogradu trenutno mesečni najam garsonjere košta minimum 400e (nešto manje u udaljenim gradskim naseljima). U manjim gradovima, kirije su jeftinije, ali su i plate drastično niže od prosečnih.

Odavno živimo u 21.veku, i većina nas se bori za karijeru upravo da bi mogla da ima porodicu. Niko ne želi da ima decu, a da može da im obezbedi tek minimum egzistencije. Normalno je da kada zamišljamo svoj porodični život, želimo da deca žive u miru i blagostanju, sa mogućnostima koje prevazilaze ono što smo imali mi. Strah nas je da ih donosimo na svet gde ćemo morati od prvih sati njihovog života da strepimo zbog neuslovnih higijenskih uslova u porodilištima i da se nadamo da se neće zaraziti. A to je samo početak. Nakon toga dolazi zdravstveni sistem koji kolabira decenijama, nemogućnost porodiljskog bolovanja za sve majke, vrtići u kojima nema mesta, nebezbedno okruženje, kultura nasilja koja dolazi do dece kroz razne kanale, zatim kultura korupcije i stranačkog zapošljavanja. Dalje, osećamo li se sigurno u državi u kojoj dva meseca nakon tragedije u kojoj su stradala upravo deca, vlast ne preduzima ništa, već pere ruke od odgovornosti i ugnjetava građane preko medija i skupštinske govornice?

Ima li neke veze sa “urušavanjem” porodice nezapamćena eskalacija nasilja u porodici i femicida? Da li vlast svaki takav pojedinačan slučaj takođe smatra tragedijom koja nije mogla da se izbegne? Ne samo da ništa nije preduzeto ovim povodom, nego se ovo čak i ne adresira kao problem. 

Svi nabrojani primeri urušavanja sistema spadaju pod odgovornost aktuelne vlasti. Kad god da su ovi problemi nastali, vladajuća stranka je imala 11 godina da ih identifikuje i predloži jasne korake koji bi mogli biti preduzeti kako bi se građanima omogućili dostojanstveni uslovi za zasnivanje porodice. Pošto se čini da su predstavnicima vlasti svakodnevno puna usta porodice kao najviše vrednosti, i ukazivanju građanima na pravi put sa koga su skrenuli, u nadi da bi ovaj tekst mogao doći do nekog od njih, čekamo izvinjenje građanima i smenu ministra Martinovića.