Dimitrije Nikolić: Sveti Sava kao izgovor – Država i Crkva u pohodu na univerzitet

Ovih dana smo čuli vest koja je, možda više nego ijedna druga u poslednje vreme, ogolila pravac u kome ova vlast želi da vodi naše društvo. Ta vest jeste da je potpisan Memorandum o saradnji između države i Srpske pravoslavne crkve na osnivanju Univerziteta „Sveti Sava“. Događaj koji se predstavlja kao istorijski iskorak u obrazovanju, a koji u stvarnosti zapravo otvara duboko uznemirujuća pitanja o odnosu države i Crkve, o granicama političke moći i o budućnosti sekularnog i slobodnog obrazovanja u Srbiji.

Pred nama, dakle, nije tek vest o osnivanju još jedne visokoškolske ustanove. Pred našim očima je jedan politički projekat koji jasno pokazuje ambiciju vlasti da, u savezu sa crkvenom hijerarhijom, institucionalno oblikuje ne samo obrazovni sistem, već i sam način na koji će buduće generacije misliti, učiti i razumevati društvo u kom žive.

Kao neko ko je i sam nekada bio student teologije, osećam dodatnu odgovornost da o ovome govorim jasno i bez zadrške. Ne iz neprijateljstva prema Crkvi, niti iz osporavanja njenog duhovnog značaja, već upravo iz dubokog uverenja da Crkva nikako ne sme postati produžena ruka države, niti država sme postati instrument jedne verske institucije.

Ustav Republike Srbije vrlo jasno definiše našu zemlju kao sekularnu državu. To naravno nikako ne znači da je država protiv religije. Naprotiv, to znači da garantuje slobodu vere svim građanima, upravo time što ne favorizuje nijednu versku zajednicu. Upravo zato, memorandum o saradnji države i SPC na osnivanju univerziteta nije administrativna formalnost, već ozbiljan politički čin koji narušava jedan od osnovnih principa modernog demokratskog poretka, a to je institucionalna odvojenost države i Crkve.

Naravno, od strane režima i crkvene hijerarhije će odma uslediti argument da širom sveta postoje crkveni univerziteti.
Tačno. Ali oni nisu rezultat političkih dogovora između crkvenih velikodostojnika i državnih lidera koji žele da kroz zajedničke projekte učvrste međusobnu legitimaciju. Oni nisu nastajali kao ideološki odgovor na navodnu „kataklizmu“ državnih univerziteta.

Upravo ta reč, „kataklizma“, koju je mitropolit bački Irinej Bulović upotrebio govoreći o postojećim univerzitetima, možda najbolje osvetljava suštinu ovog projekta.

Ako su državni univerziteti zaista doživeli „kataklizmu“, ko je odgovoran za to?
Jesu li to studenti? Dekani? Profesori?
Ili je to možda ipak režim Aleksandra Vučića koji godinama urušava institucije, politizuje obrazovanje, potiskuje kritičko mišljenje i pretvara javni prostor u prostor poslušnosti?

Nazvati čitav univerzitetski sistem „kataklizmom“ nije dijagnoza. To je jedna politička delegitimizacija. To je pokušaj da se akademska zajednica, koja još uvek ume da postavlja neprijatna pitanja režimu i da istom pokazuje otpor, predstavi kao moralno i intelektualno kompromitovana, kako bi se otvorio prostor za „novu“, a zapravo, ideološki podobniju alternativu.
I tu dolazimo do ključnog pitanja:

Kakav će to univerzitet biti?
Hoće li to biti mesto slobodne misli, naučne debate i intelektualnog pluralizma?
Ili institucija u kojoj će se obrazovati nova generacija poslušnih, ideološki oblikovanih kadrova, podjednako lojalnih oltaru i vlasti?

Postavlja se i pitanje da li je možda osnivanje ovog univerziteta jedna svojevrsna nagrada patrijarhu za unutrašnje obračune koje poslednjih godina gledamo u samoj Crkvi?

Za progon ljudi poput Vukašina Milićevića i Blagoja Pantelića, koji su pokušavali da unesu dijalog, otvorenost i savremeni teološki govor?

Za suspendovanje mitropolita Justina, čije se uklanjanje iz javnog prostora mnogima učinilo kao jasna poruka svima koji odstupaju od poželjnog obrasca crkvene poslušnosti?

Ako je to model upravljanja koji se nagrađuje univerzitetom, onda imamo pravo da budemo zabrinuti.
Jer univerzitet nije kasarna.
Univerzitet nije vladičanska rezidencija.
Univerzitet nije mesto na kome se misli samo ono što je unapred odobreno.

Moram postaviti i nekoliko neizbežnih, gorko-ironičnih pitanja.
Hoće li na tom univerzitetu predavanja držati i neki od kompromitovanih velikodostojnika čija su imena godinama opterećivala javni prostor i samu Crkvu? Ličnosti poput penzionisanog vladike Vasilija Kačavende i mitropolita vranjskog Pahomija?

Hoće li možda i Vojislav Šešelj dobiti profesorsko mesto na Pravnom fakultetu tog univerziteta, kao logičan spoj autoritarne pedagogije i političkog revizionizma?

Da li će se na tom univerzitetu Ratko Mladić porediti sa Živojinom Mišićem, a Radovan Karadzić sa Radomirom Putnikom?

Zvuči kao šala. Ali u zemlji u kojoj granice između satire i stvarnosti svakim danom postaju sve tanje, više ništa ne deluje nemoguće.

Pokret slobodnih građana veruje u drugačiju Srbiju.
U Srbiju u kojoj država ne deli građane po njihovim verama.
U Srbiju u kojoj univerziteti pripadaju znanju, a ne ideologiji.
U Srbiju u kojoj Crkva ima pravo na svoj glas, ali ne i privilegiju da zajedno sa vlašću kroji institucionalnu budućnost svih nas.
U Srbiju u kojoj se sloboda mišljenja ne smatra opasnošću, nego temeljem svakog ozbiljnog obrazovanja.

I ne, ovo nije nikakav napad na veru. Nije napad na Srpsku pravoslavnu crkvu. Ovo je odbrana sekularne države i autonomnog univerziteta.

Jer onog trenutka kada vlast i Crkva zajedno počnu da osnivaju univerzitete, moramo se zapitati:
Da li se obrazuju studenti, ili možda podanici?
I možda još važnije pitanje:
Ko će imati hrabrosti da na tom novom univerzitetu postavi prvo slobodno pitanje?