Zorica Damjanović: Da li je škola zaključana ili država više ne otključava odgovornost?

U atmosferi pojačanog nepoverenja prema institucijama, obrazovanje postaje jedno od ključnih mesta na kojima se vidi da li sistem i dalje funkcioniše kao stvarni mehanizam upravljanja ili samo kao formalna struktura bez pune kontrole nad posledicama svojih odluka.
Kriza u Gimnazija Jovan Jovanović Zmaj u Novom Sadu već duže vreme pokazuje upravo taj raskorak između formalnog sistema i njegove stvarne sposobnosti da upravlja konfliktima i vraća poverenje kada ono bude narušeno.

Roditelji i učenici u Novom Sadu više od godinu dana izražavaju zabrinutost i nezadovoljstvo, ali se taj pritisak ne pretvara u vidljiv i jasan institucionalni epilog koji bi razjasnio sporne situacije i stabilizovao odnos unutar škole. U javnosti su se pojavili i medijski objavljeni snimci na kojima se vidi situacija u kojoj učenici nisu mogli da napuste školu u uobičajeno vreme, što je za deo javnosti postalo simbol atmosfere pritiska i institucionalne zatvorenosti u kojoj se odvija svakodnevni školski život.

Na pitanja koja se odnose na ove događaje, direktor Radivoje P. Stojković ne ulazi u javnu komunikaciju o spornim situacijama, ostajući bez odgovora na pitanja koja se odnose na odluke koje direktno utiču na učenike i roditelje. U javnom prostoru je ostala i scena iz dvorišta škole iz prethodnog perioda, kada je direktor viđen kako kleči i moli se u školskom prostoru. Taj događaj je za deo javnosti postao referentna tačka krize, ne kao interpretacija, već kao trenutak koji je ostavio utisak prekida uobičajenog načina komunikacije u situaciji koja je zahtevala dijalog.

Sve to upućuje na isti obrazac: institucija koja formalno postoji, ali sve teže proizvodi jasne odgovore u situacijama koje zahtevaju odgovornost, objašnjenje i institucionalni kontinuitet. U takvom okviru direktor nije izolovana figura, već deo sistema koji ga ne koriguje na vreme. Kada nadzor ne daje vidljive rezultate, a procedure ne dovode do jasnih epiloga, odgovornost prestaje da bude operativna i postaje deklarativna.

Političko pitanje koje iz toga proizilazi ne odnosi se samo na jednu školu, već na način na koji država razume sopstvene institucije: da li one služe upravljanju poverenjem ili samo administriranju kriza koje se ne zatvaraju. Ono što ostaje jeste utisak sistema koji je prisutan, ali u ključnim trenucima ne proizvodi odgovor koji bi povratio osećaj normalnosti i predvidljivosti u obrazovanju.

Zorica Damjanović
Poverenica za PSG Novi Sad