Đorđe Kosanović: “Pronađi me“ ili „Pronađi kasno“

Nestanak deteta nije birokratski proces. To nije situacija u kojoj se čeka da se ispune formulari, usaglase procedure ili proveri da li je sve „po pravilniku“. To je trka sa vremenom – i to ona u kojoj svaki minut ima realnu težinu. Upravo zato sistemi za uzbunjivanje javnosti postoje: da uključe društvo u potragu onda kada to ima najviše smisla. Problem je što u Srbiji taj sistem očigledno ne funkcioniše kada je najpotrebnije.

Slučaj devojčice nestale u Novom Sadu 29. aprila to pokazuje jasnije nego bilo kakva teorijska analiza. Javnost je kroz sistem „Pronađi me“ dobila SMS poruke tek 2. maja. Nekoliko dana kasnije. U kontekstu potrage za nestalim detetom, to nije samo kašnjenje. To je propušten trenutak u kojem je sistem mogao da napravi razliku.

U prvim satima nakon nestanka dešava se sve što je ključno. Dete je najčešće još u relativnoj blizini mesta gde je poslednji put viđeno. Ljudi koji su nešto primetili još su na ulicama, u vozilima, na mestima gde se kretanje dogodilo. Tragovi se nisu „ohladili“. Upravo tada ima smisla uključiti što veći broj građana. Upravo tada sistem ima potencijal da bude presudan. Ako se to ne uradi odmah, svaki naredni sat ne samo da smanjuje šanse, već menja prirodu same potrage.

U Evropskoj uniji ovaj problem je odavno prepoznat i rešen kroz standardizaciju. Sistemi javnog upozoravanja nisu prepušteni improvizaciji, već su definisani jasnim pravilima: upozorenje mora da stigne za nekoliko sekundi, mora da bude vidljivo i mora da pogodi tačno onu geografsku zonu u kojoj ima smisla da ljudi reaguju. Ideja je jednostavna – ako već tražite pomoć građana, onda morate da im se obratite na način koji garantuje da će informacija stići odmah i da će je primiti oni koji mogu da pomognu.

U praksi to znači da telefon zazvoni i poruka se pojavi kao hitno upozorenje koje ne može lako da se ignoriše. Nema čekanja, nema „kasnije ću pročitati“, nema zavisnosti od toga da li je mreža trenutno opterećena. Sistem je dizajniran za krizne situacije – i ponaša se u skladu sa tim.

Srbija, međutim, koristi drugačiji pristup. Umesto tehnologije koja je projektovana za hitna upozorenja, koristi se masovni SMS. To na prvi pogled deluje kao logično i dostupno rešenje. Ali u praksi, SMS nije napravljen za ovakvu vrstu komunikacije. On funkcioniše tako što se poruka šalje svakom korisniku pojedinačno. Kada govorimo o stotinama hiljada ili milionima korisnika, to znači da slanje traje. Ponekad satima. U međuvremenu, mreža može biti preopterećena, poruke kasne, a deo korisnika ih dobija sa velikim zakašnjenjem ili uopšte ne u trenutku kada su najpotrebnije.

Upravo to smo videli u slučaju iz Novog Sada. Sistem koji bi trebalo da reaguje u sekundama, reagovao je u danima. I time izgubio svoju ključnu funkciju.

Sistemi poput Amber Alert u razvijenim državama ne oslanjaju se slučajno na ovakve tehnologije ili njihove varijacije. To nije pitanje „napredne tehnologije“, već prilagođavanja alata prirodi problema. Kada imate situaciju u kojoj je vreme presudno, birate tehnologiju koja je najbrža, najpouzdanija i najdirektnija.

Zato se danas sve više država udaljava od SMS rešenja i prelazi na Cell Broadcast kao standard. Ne zato što SMS ne radi, već zato što ne radi dovoljno brzo i pouzdano kada je to najvažnije.

Ovde dolazimo do ključnog pitanja: zašto Srbija ne koristi ono što već postoji? Mobilna infrastruktura to omogućava. Telefoni to podržavaju. Standardi su definisani. Problem, očigledno, nije tehničke prirode.

Problem je u načinu na koji se sistem posmatra i implementira. Ako se sistem tretira kao formalnost koju treba „imati“, onda će i rezultat biti formalan – postoji, ali ne funkcioniše kako treba. Ako se, međutim, shvati kao operativni alat koji mora da reaguje odmah i bez odlaganja, onda se postavljaju drugačiji zahtevi: jasne procedure, brza odluka o aktivaciji i tehnologija koja može da isprati takvu dinamiku.

Slučaj iz Novog Sada otvara i dodatno pitanje odgovornosti. Ko odlučuje kada se sistem aktivira? Koliko vremena prolazi od prijave nestanka do slanja upozorenja? Da li postoje jasni kriterijumi ili se odluke donose ad hoc? Bez odgovora na ova pitanja, čak i najbolja tehnologija neće dati rezultate.

Ako se vratimo na konkretan vremenski okvir – 29. april nestanak, 2. maj obaveštenje – jasno je da sistem nije zakazao samo u tehnologiji, već i u procesu. A kada proces kasni, tehnologija to samo dodatno ogoljava.

Na kraju, pitanje koje ostaje nije tehničko, već suštinsko: da li želimo sistem koji formalno postoji ili sistem koji zaista funkcioniše?

Jer u situacijama poput ove, razlika između nekoliko sekundi i nekoliko dana nije apstraktna. To je razlika između trenutka kada društvo može da pomogne i trenutka kada ta pomoć više nema isti efekat.
A sistem koji promaši taj trenutak – ma kako se zvao – ne ispunjava svoju svrhu.

Đorđe Kosanović, član odbora PSG Čukarica