Aris Movsesijan – Pavkovićev povratak i pravna regresija Srbije

Povratak nekadašnjeg generala Vojske Jugoslavije Nebojše Pavkovića iz finskog zatvora, gde je služio kaznu za ratne zločine na Kosovu, izazvao je u Srbiji reakcije koje otkrivaju duboku krizu odnosa prema pravu i prošlosti. Ministar pravde i premijer Vučević istakli su da je Srbija „ponosna na svoje komandante“ i da država „brine o njima“.

Na čemu se zasniva ta briga? Pravno gledano, država je dužna da svojim osuđenim državljanima obezbedi konzularnu i humanitarnu pomoć – zdravstvenu negu, kontakt s porodicom, osnovna prava. Ali veličanje osuđenog ratnog zločinca kao nacionalnog heroja nije zakonska obaveza. To je politička odluka i propagandni gest.

Srbija je još 1993. prihvatila obavezu saradnje s Haškim tribunalom, a potom i s njegovim naslednikom. Članstvo u UN obavezuje nas na poštovanje tih presuda. Ipak, današnji politički vrh javno ih relativizuje, predstavljajući ih kao nepravdu i „diktat stranih sila“. Problem je što se time podriva ne samo međunarodni ugled, već i domaći pravni poredak. Ako država demonstrira da presude međunarodnih sudova ne moraju da se poštuju, zašto bi onda običan građanin verovao da će presude domaćih sudova biti obavezujuće?

Tu dolazimo do šire slike. Srpska napredna stranka nikada suštinski nije raskrstila sa radikalskim nasleđem. Kada su se 2008. godine odvojili od Šešelja, Nikolić i Vučić su stvorili novu formu, ali ne i novu suštinu. Danas, kada su učvrstili vlast, povratak na retoriku devedesetih postao je očigledan. Šešelj svakodnevno gostuje na nacionalnim frekvencijama, akteri ratnog perioda dobili su medijski prostor, a ideološki obrasci ponovo su u opticaju.

Ni medijska scena nije daleko od ozloglašenog Zakona o informisanju iz devedesetih. Tada su gašenja novina i drakonske kazne bile glavno oružje vlasti. Danas se isti cilj postiže drugačije: kroz poreske pritiske, uskraćivanje sredstava, dodelu nacionalnih frekvencija lojalnima. Kontrola medijskog narativa ostaje konstanta.

Pavkovićev povratak je zato više od ličnog događaja. On je simbol kontinuiteta politike koja pravo vidi kao instrument vlasti, a ne kao univerzalno pravilo. Kada osuđeni ratni zločinac postaje povod za političko samohvalisanje, a ne za prisećanje na žrtve, jasno je da Srbija još nije raskrstila sa svojom prošlošću.

U državi gde se međunarodne obaveze doživljavaju kao smetnja, a presude međunarodnih sudova osporavaju rečenicom „šta nas briga“, nemoguće je graditi poverenje u domaće sudove. Jer ako pravda nije obavezna za državu, kako da bude obavezna za građane?

To je ključna lekcija Pavkovićevog povratka: Srbija i dalje stoji na raskršću između pravne države i političkog voluntarizma. Nažalost, aktuelna vlast bira put kojim je ova zemlja već išla devedesetih – put mitova, negiranja i selektivne pravde.