Aris Movsesijan – Godinu dana tuge

Šta smo naučili od dana kada je pala nadstrešnica u Novom Sadu

Prošla je godina dana od kada je u Novom Sadu pala nadstrešnica.
Godina dana od trenutka kada je nečiji život prekinut zbog tuđe neodgovornosti.

Za godinu dana dete nauči da sedi, da stane na noge, da prepozna lice i glas.
Da razlikuje dobro od lošeg.
Da se raduje i da veruje.

Za godinu dana građani su naučili mnogo toga što nisu želeli da znaju.
Koliko je lako da sistem zakaže.
Koliko je teško da iko odgovara.

Naučili smo da ništa nije slučajno.
Da iza svake popucale grede i svakog neispitanog projekta stoji odluka da se žmuri.
Da svaka pukotina ima ime, i svaka odgovornost ima potpis, samo ako se dovoljno želi pronaći.

Naučili smo i da solidarnost još postoji.
U cveću položenom na mestu nesreće, u svećama, u rečenici: “Ne zaboravljamo.”
U tišini koja govori više od svake konferencije za medije.

A vlast?
Ona nije naučila da javni prostor znači javnu odgovornost.
Da svaka pukotina na zidu postaje i pukotina u poverenju građana.

Prošla je godina dana.
Na mestu gde je život stao, mi i dalje prolazimo, polako, s poštovanjem, s gorčinom.
Jer ne možeš da kreneš dalje dok istina ne prođe tuda.

Za godinu dana naučili smo ono što nismo smeli da ne znamo: da se ljudski život ne podrazumeva, i da pamćenje postaje jedini oblik pravde koji nam je preostao.

Godinu dana tuge.
I odlučnosti da se ne naviknemo.
Da pamtimo, dok drugi zaboravljaju.