Ana Lakić – Tragedija u Barajevu je odnos vlasti prema najranjivijim članovima društva

Tragedija koja se dogodila u privatnom domu za stara lica u opštini Barajevo nije samo nesrećan slučaj – ona je ogledalo nemara i nepravde, odraz odnosa vlasti prema najranjivijim članovima našeg društva. Stepen razvijenosti jednog društva ne meri se brojem izgrađenih stadiona, već načinom na koji se ophodi prema onima kojima je podrška najpotrebnija. Ne smemo više da ćutimo dok se krše zakoni, dok institucije ne rade svoj posao, dok sredstva namenjena unapređenju socijalnih usluga nestaju u rukama onih kojima nisu bila namenjena.

Pokret slobodnih gradjana je prepoznao problem i naš pravni tim uveliko radi na inicijativi da se izmeni Odluka grada Beograda o uslugama socijalne zaštite kako bi se ovoj skupini ljudi omogućilo pravo na stanovanje uz podršku, uslugu socijalne zaštite ključnu u prevenciji doživotnog institucionalnog zbrinjavanja. Dostojanstven život nije privilegija – on je osnovno ljudsko pravo. I svi ga imamo, bez izuzetka.
U požaru su prema zvaničnim informacijama sem naših najstarijih sugradjana stradale i mlađe osobe koje boluju od neuroloških i psihijatrijskih bolesti.

U prestonici odavno nema mesta u domovima za lica ometena u razvoju, a novi se ne grade. Grad nije ispunio svoju zakonsku obavezu da im omogući život u zajednici uz adekvatnu podršku. Trenutno je samo u registru jednog beogradskog udruženja više od stotinu porodica koje brinu o odrasloj deci sa smetnjama i invaliditetom starijoj od 35 godina. Ko zna koliko ih još nije evidentirano? Šta će biti kada njihovi roditelji više ne budu mogli da brinu o njima? Kome ćemo ih poveriti?

Sekretarijat za socijalnu zaštitu i gradska uprava mesecima nisu bili voljni da otvore dijalog o ovom problemu. I sada, suočeni sa katastrofom koju je u ovakvim okolnostima bilo nemoguće izbeći, možemo samo da zamislimo kroz šta su ti ljudi prolazili. Kakav je bio njihov život u instituciji gde su jedna ili dve osobe brinule o njih 34? Da li su ikada izlazili na svetlost dana? Kako su provodili vreme? Da li su nad njima primenjivane restriktivne mere poput izolacije i vezivanja, koje Pravilnik o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite još uvek,sramno, dozvoljava? Možda nikada nećemo saznati sve odgovore, ali jedno znamo sigurno – ovako nešto ne sme da se ponovi.