foto: Đorđe Đoković

”Režim se ruši kad kad prete tebi i tvojoj porodici, a ti kažeš: NE MOŽE. A za to NE MOŽE, dragi moji zemljaci, braćo, prijatelji, ljudi, ne treba imati muda.  Treba imati obraz. Treba imati čast i dostojanstvo. Treba biti čovek.  Ovo sranje od režima, ovaj matriks,  srušiće baš takav čovek - pojedinac koji je dokaz da i najslabiji zračak svetlosti svetlosti ima moć da razbije najgušći mrak.” rekao je Sergej Trifunović, predsednik Pokreta slobodnih građana juče na protestu „Sloboda za Aleksandra“ u Valjevu, na kome su građani zatražili da se uzbunjivaču Aleksandru Obradoviću ukine pritvor i povuče optužnica, a podigne protiv onih koji su oštetili Krušik.

Pre protestnog skupa građani su obišli fabriku namenske industrije Krušik, a zatim i Aleksandra Obradovića koji je u kućnom pritvoru u svom stanu gde su mu uručili pismo podrške.


Govor Sergeja Trifunovića sa protesta iz Valjeva:

Majstore zatekoh
na krovu stare kuće
menjaju slomljen crep
majstori na krovu
majstori unutra
majstori, majstori
ko vas je zvao
zašto dirate moj crni krov
na kojem stoji roda bela
na kojem raste trava kudrava
moj krov u podnožju dugog veka
zašto ste mi kuću zauzeli
zašto ste napali
čekićima ekserima
četkama bojama
majstori majstori
izlazite pustite me
da sam kuću uređujem
ne čuju oni
ukucavaju moje kosti
farbaju mojom krvlju
iznose iz mog srca
nameštaj stari
nepodnošljivi majstori
njih trideset sede na meni jednom
doći će kažu čuven gost
loviće maglu po šumarcima
sa tvojom će se kućom sudariti
mora da bude kao iz bajke
evo tebi ogledalo
češljaj smeh u njemu
lice ti je poduprto
železnom tugom
majstori majstori
šta ste učinili
to nije moja kuća
to moj gost nije
to više nisam ni ja

 

Zašto se ovo nama dešava, kad će ovo da ode, ima li ikakve nade, kako smo uopšte došli do ovoga... godinama, mesecima, nedeljama, svakim Božijim danom ista pitanja... U odgovoru na sva ta pitanja koja postavljamo jedni drugima, svakim Božijim danom, nedeljama, mesecima i godinama, nema nikakve prevelike i složene mudrosti. Niko nas, zemljaci, prijatelji, braćo Srbi, ljudi, nije doveo dovde. Niko nas nije srozao. Sami smo se srozali. Ako neko i jeste, srozao nas je jer smo mu mi to dozvolili.

 

Mi smo ovde pali zahvaljujući nama samima. Jer smo im dozvolili da nas srozaju i unize. Sve je ovo zbog nas. Zbog nas i našeg mekog srca, naše kratke pameti, naše nezainteresovanosti, našeg nečinjenja, naše apatije, našeg usranog straha pred zmajem od papira koji nije u stanju da bljuje vatru. Zbog našeg: ”šta ja tu mogu”, zbog našeg “ćuti, može da bude gore”, zbog toga što su nas roditelji lagali da “pametniji popušta”, da se “ne može šut s rogatim bosti”, Zbog nas! Ja sam kriv. Ja sam im olako dopustio da to sve prođe. Zbog nas sad razni skorojevići koji su do juče delili reklamni materijal po Telekomu, šetaju se sa 300 hiljada evra u rancu, ucenjuju ljude i trguju državnim oružjem, jer su tata ministra policije. Možeš misliti. Zbog nas deca tabanaju godinama u izgnanstvu, mozgom za dostojanstvom, jer smo im ostavili rasturenu državu i ta greška mora biti ispravljena.

 

A ispravićemo je dragi zemljaci, braćo i prijatelji, kad svako od nas bude Aleksandar Obradović, čovek, patriota koji ne da da mu se raznosi sa kuće krov, da mu se kuća napada čekićima i ekserima, koji ne pristaje da mu daju ogledalo da češlja smeh u njemu, čovek koji ne čeka masu da bi bio hrabar i uradio časnu I ispravnu stvar. Lako je držati govore na skupovima po Beogradu, lako je izaći pred kamere ovo malo slobodnih medija koji su nam ostali u Srbiji i pričati o tome da li izbori Ili bojkoti, režim se ruši kad kad prete tebi I tvojoj porodici, a ti kažeš: NE MOŽE. A za to NE MOŽE, dragi moji zemljaci, braćo, prijatelji, ljudi, ne treba imati muda.  Treba imati obraz. Treba imati čast i dostojanstvo. Treba biti čovek.  Ovo sranje od režima, ovaj matriks,  srušiće baš takav čovek - pojedinac koji je dokaz da i najslabiji zračak svetlosti svetlosti ima moć da razbije najgušći mrak. Pronađite u svom bliskom ili daljem okruženju, jednu osobu koja se plaši. Nemojte je osuđivati. Nemojte tu osobu kritikovati zbog njene nezainteresovanosti, straha i apatije. Osnažite je mišlju da može da postane čovek.

 

Ova iluzija od stakla koja samo deluje nedodirljivo puca na najsitnije komadiće kad naleti na nekoga ko joj kaže NE MOŽE, kad hoće da ga kupe, kad hoće da ga ucene. Kad im neko kaže:

 

Neću da botujem za tebe! 

Neću da budem mali kapilar u vašem krvotoku zla!

Naću da ćutim kad mi ubijete najbliže!

Neću da ćutim kad me izbacujete iz stana na ulicu!

Neću da ćutim kad mi kradete platu!

Neću da ćutim kad mi kradete penziju!

Neću da ćutim kad falsifikujete diplomu za koju sam ja krvavo učio!

Neću da me terate iz moje zemlje!

Iz moje kuće!

Neću da postanem plaćeni samoubica za tvojih 500 000 eura.

NE MOŽE


Odjebi!

Odjebi Aleksandre Vučiću, tvoje je već prošlo, Samo ti to niko nije javio. A do tog dana, sa ovog mesta ja ti obećavam samo jedno:

UZBUNJIVAĆEMO VAS BEZ PRESTANKA! 

I vas i vaše kumove i vaše krimi džimi pajtose.

Uzbunjivaćemo vas zbog dece koju ne lečite, zbog majki koje ubijate na putevima, zbog očeva iz helikoptera, zbog mrtvih sinova iz Lučana, zbog zlostavljanih žena i maltretitanih novinara

Uzbunjivaćemo vas na svakom koraku koji napravite 

Uzbunjivaćemo vas iz zatvora, iz bolnica 

Kroz medijski mrak i tišinu straha u koju pokušavate da nas zavijete,

prolamaće se krik slobodnih građana

NE MOŽE!

NE MOŽE!

NE MOŽE. 

Nećete imati mira,

Majstori!