Neophodnost donošenja zakona o ličnom bankrotu kojim bi se svakom građaninu osigurala mogućnost dostojanstvenog preživljavanja i konačno uvođenje stroge kontrole sprovođenja postupaka prinudne naplate od strane izvršitelja, videli smo na primeru potresnih scena prinudnog iseljenja penzionisanog pukovnika Gojka Lalovića. To je tek jedan od svakodnevnih primera kako država od građana pravi socijalne slučajeve i beskućnike.

Javnost se već godinama, gotovo svakodnevno, sreće sa slučajevima ličnih i porodičnih tragedija ljudi koji usled neskrivljenog zapadanja u finansijske poteškoće postaju žrtve izvšitelja. Upravo iz tog razloga je nedopustivo višegodišnje odlaganje usvajanja zakona o ličnom bankrotu koji bi omogućio građanima ne samo da zadrže krov nad glavom, već i drugu šansu da svoj i život svoje porodice dovedu u red.

Država koja zaista želi da baštini vrednosti socijalne pravde mora da predvidi pravedniji mehanizam raspodele tereta krize, da građane koji iz nekog razloga klonu ne ostavi na cedilu, već da im kroz pouzdan i jak sistem socijalne pomoći pomogne da ponovo stanu na svoje noge.