Globalna pandemija koronavirusa je u trenutku pisanja ovog teksta odnela više desetina hiljada ljudskih života širom sveta, dok se broj zaraženih procenjuje na više stotina hiljada ljudi. U težnji da sačuvaju opštu bezbednost, svetske vlade su uvele određene mere kojima se ograničavaju ljudska prava pojedinaca. Nažalost, manji broj država su pod okriljem zaštite građana na najgrublji način povredile sopstvene ustave i zakone ne bi li vladajuće strukture svoje agende sprovele čak i u vremenima kada za dnevnopolitičku kombinatoriku nema mesta. Republika Srbija je jedna od tih primera.

Vanredno stanje je proglašeno 15. marta i od tada je doneto više spornih rešenja, uredbi i naredbi kojima se reguliše novonastala situacija. Budući da su te odluke stvarane preko kolena, bez konsolidacije sa celokupnim pravnim sistemom, u praksi je došlo do krajnje sporne primene što je za krajnju  posledicu imalo sankcionisanje onih koji po njima navodno ne postupaju.

Krivično delo kršenja mera samoizolacije za vreme pandemije propisano je članom 248. Krivičnog zakonika za koje je zaprećena novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine. Od trenutka uvođenja vanrednog stanja širom Srbije je podneto više stotina krivičnih prijava protiv lica koja su navodno kršila naredbu o ograničenju i zabrani kretanja, a pritvor kao mera obezbeđenja prisustva je određen za preko stotinu tih lica.  

Jedan od osnovnih preduslova vođenja krivičnog postupka je prisustvo okrivljenog, te Zakonik o krivičnom postupku (ZKP) predviđa mere kojima se isto obezbeđuje. Po redosledu koji je zakonodavac propisao, pritvor je najteža mera obezbeđenja prisustva okrivljenog primenjiva u konkretnom slučaju, pored poziva, dovođenja i zabrane napuštanja stana.

Ultima ratio pritvora u krivičnim postupcima zbog kršenja samoizolacije je navodna mogućnost za ponavljanjem tog krivičnog dela.  Po ZKP-u, opasnost od daljeg vršenja krivičnih dela mora podrazumevati da postoje osobite okolnosti da će okrivljeni u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo.

Ipak, opasnost od ponavljanja krivičnog dela kršenja obavezne mere ,,stavljanja pod zdravstveni nadzor i izolacija u kućnim uslovima’’ naprosto nije moguća, imajući u vidu da je u većini slučajeva momenat kad se pritvor određuje identičan momentu do kada vreme samoizolacije traje, pa ostaje nejasno u čemu se zapravo ta opasnost ogleda. Takođe, paušalnim određivanjem pritvora kao najrestriktivnije mere po slobodu još uvek neosuđenog građana, ista dobija karakter kazne, što na kraju potpuno dezavuiše samo svrhu krivične sankcije kao takve.

Pored toga, mnogim licima kojima je usmeno ,,izrečena mera samoizolacije’’, nije uručena niti jedna prateća zakonski obavezujuća odluka nadležnog organa po kome bi lice moralo da postupi. Obrazloženje takvog postupanja pravdano je činjenicom  da su odluke o merama stavljanja pod zdravstveni nadzor svakog dana u više navrata bile objavljene putem sredstava javnog informisanja, što ne može biti pravno relevantna okolnost u krivičnom postupku, budući da različite mere važe za različita lica u različitim uslovima.

Upravo ovakav primer imamo u slučaju mlade Jovane Popović iz Kikinde koja se našla u žiži javnosti nakon pritvaranja zbog kršenja samoizolacije. Naime, Jovana je u povratku iz Crne Gore u Srbiju ušla 14. marta, do kada u Crnoj Gori nije zabeležen nijedan slučaj korona virusa. Tom prilikom joj je uručeno uputstvo Ministarstva zdravlja u kom se navodi da je potrebno da u idućih 14 dana smanji kontakt sa ukućanima, te generalno ljudima na radu i javnim mestima. U istom uputstvu eksplicitno se navodi da se isto odnosi samo na putnike koji dolaze iz država gde je virus COVID-19 zabeležen. Međutim, 24. marta nakon što prilikom kontrole policije nije zatečena kući, Jovana je pronađena i po hitnom postupku sprovedena u pritvor. 

Nakon uložene žalbe, u rešenju o odbijanju se navodi da je pritvor izreknut umesto mere zabrane napuštanja stana, budući da Jovana nije dovoljno ozbiljno shvatila svrhu mera koje se odnose na sprečavanje i suzbijanje virusa. Pored toga se navodi da joj je rešenje o merama samoizolacije saopšteno usmeno, a kao dokaz o tome priložena je blanko službena beleška u kojoj nije naveden nijedan podatak na osnovu kojeg se može zaključiti ko izdaje rešenje, kada i kom licu.

Takvo dolozno postupanje, prvo organa MUP-a, a potom sudova i tužilaštva, ukazuje na postojanje procesnih zloupotreba koje se osim u Jovaninom, javljaju i u mnogim drugim slučajevima sa sličnim činjeničnim stanjem što predstavljaju naročitu pretnju za dostignut nivo ljudskih prava zaštićenih međunarodnim konvencijama i domaćim zakonima.

Život kao nepovredivo dobro je imperativ savremenog društva i njegova zaštita sa sobom nosi brojne izazove. Ipak, Pokret slobodnih građana izražava bojazan da državni organi, pod okriljem zaštite ljudskih života, sistematski devalviraju celokupni ustavno-pravni poredak, zasnovan na zaštiti osnovnih ljudskih prava,  čije potencijalne dugoročne posledice kao društvo možemo da osećamo i nakon što epidemiološke pretnje nestanu. Takvo društvo, pravno urušeno i ekonomski iscrpljeno, teško da se može izboriti sa tiranijom groteske koja u opštem rasulu vidi svoju priliku. Takvo društvo upada u permanentno vanredno stanje.

 

Autor
Marina Savić, advokat
Član Pravnog tima Pokreta slobodnih građana