Tekst objavljen u nedeljniku "Vreme" broj 1491 od 1. avgusta 2019. godine. 

Pavle Grbović, član Predsedništva PSG, bio je jedan od sagovornika Nedima Sejdimovića za nedeljnik „Vreme“, a odgovor je objavljen kao deo teksta „Odluka koja se donosi hladne glave“.

Nedim Sejdinović - Kakav je Vaš stav, da li treba ili ne bojkotovati izbore? Šta bi se bojkotom izbora dobilo, a šta izgubilo?

Pavle Grbović - Mislim da je u ovom trenutku kontraproduktivno donositi bilo kakvu konačnu odluku. Pošteni izborni uslovi su pretpostavka pretpolitičkog društva, a mi smo regresirali i ispod tog nivoa. Sa te strane, jasno je da nema uslova za učešće na izborima. Međutim, bojkot ne bi trebalo da bude cilj, već poslednje sredstvo koje se koristi ukoliko borba za izborne uslove ne bude uspešna. Na osnovu narativa koji se kreira u javnosti, lako se stiče utisak da deo opozicije „navija" da se uslovi ne poboljašju ne bi li bojkot postao neminovan. To nije u duhu Sporazuma sa građanima. Neophodno je da se otvori široka rasprava jer se pojavljuju brojna pitanja: da li će se bojkotovati izbori u mestima u kojima SNS nije na vlasti i ako se bojkotuje da li je to logično, koji su kriterijumi uspešnosti bojkota, ko će oceniti legitimitet vlasti koji se osporava bojkotom, da li postoji podrška međunarodne zajednice, da li postoji podrška za bojkot van granica tvitera itd. Ovo su otvorena pitanja na koja niko ne nudi odgovor, i to je problem. Možemo mi da se pravimo da ga ne vidimo, ali to neće učiniti da on nestane.

Nedim Sejdinović - Ukoliko se opozicija odluči na bojkot, kako bi on trebalo da izgleda? Da li bi trebalo uključiti i civilne inicijative?

Pavle Grbović - Bojkot bi morao da bude potpun i radikalan i da preraste u opštu građansku pobunu. To podrazumeva učešće mnogo šireg kruga organizacija nego što su to same političke organizacije. Ta pobuna bi morala da bude praćena talasom građanske neposlušnosti, ali ne samo time što bi neko pozvao građane da ne plaćaju račune, već bi najveću žrtvu morali da ponesu protagonisti pobune, što bi značilo da profesori otkažu predvanja, da glumci i režiseri ne učestvuju u projektima koji su na bilo koji način vezani sa vladinim medijima, da politički lideri budu u prvim redovima i na prvoj liniji odbrane, a ne da policija tuče i hapsi decu... I morali bismo da imamo odgovor na najskuplje pitanje: Šta nakon izbornog dana?

Nedim Sejdinović - Šta ako prava opozicija ne bude imala zajednički stav o bojkotu? Kakvi rezultati mogu biti?

Pavle Grbović - Takav scenaraio ne treba shvatiti fatalistički, već kao dokaz da ni politička situacija, a ni politički subjekti nisu sazreli u meri potrebnoj za promenu. Generelni rezultat će biti nova ubedljiva pobeda vladajuće većine, a u opoziciji bi verovatno došlo do otpadanja onih koji su doneli pogrešnu odluku. Veći je problem to što se na različite poglede na određenu temu gleda sa takvom isključivošću i ostrašćenošću da se dovodi u pitanje demokratski kapacitet opozicije za istinsku promenu. Ako ne možemo da podnesemo različitost, onda treba da bojkotujemo politiku i ostavimo je nekim normalnijim ljudima.