Kažu da je savremenom čoveku u proseku potrebno oko 50 litara vode dnevno za zadovoljavanje svih potreba. To je procena koja se odnosi na obične ljude kao što su Beograđani, Novosađani ili Kragujevčani koji, normalno, koriste vodu iz česme. Za mišićave super-heroje koji svakodnevno tegle balone vode uz stepenice zgrada bez liftova (u narodu poznatiji kao Zrenjaninci), važe ipak neka drugačija pravila. Zrenjaninac nije ni nalik običnom savremenom čoveku, Zrenjaninac je borac i majstor preživljavanja koji se dovija kako zna i ume, živeći bez kapi vode iz česme već 17 godina. Mladi heroji iz Zrenjanina koji nikada u svom životu nisu okusili zdravu pijaću vodu iz slavina u svojim kućama i stanovima, uskoro će postati punoletni. Imajući u vidu njihovo čelično preživljavanje koje traje gotovo čitavo jedno punoletstvo, verujem da bi se Zrenjaninac zadovoljio i sa znatno manje od 50 litara vode dnevno. Savremeni Zrenjaninac bi se zadovoljio time da mu voda iz česme makar ne bude braon ili žute boje, makar da u njoj ne bude arsena i teških metala, makar da može par litara dnevno da popije, da skuva kafu, da napravi ručak, da se istušira kao sav normalan svet, koristeći tuš, a ne plastične flaše, korita i balone. Ali Zrenjaninac je odavno izgubio svu nadu da će se to ikada desiti, jer njegova agonija predugo traje. To je slika savremenog života u jednom lepom i kulturno bogatom gradu u Evropi 21. veka.

Čija je to krivica? Zar je tako nešto uopšte moguće u 21. veku? Radi čijih interesa, bahaćenja, neznanja i pohlepe već 17 godina ispašta čitav jedan ponosan grad sa 80000 žednih duša u njemu? Smenjivale su se vlasti, potpisivali su se ugovori, obećavalo se rešavanje svih problema koji su prisutni u radu fabrike koja postoji, ali nije u stanju da obezbedi ispravnu pijaću vodu. Gde su nadležni da se pozabave ovim problemom? Čime se bave dok sede u svojim udobnim kancelarijama i o čemu i o kome brinu ako ne o najvažnijem elementu za život svojih građana, a to je voda? Ma da li je moguće da im zdravlje svojih građana nije na prvom mestu? Naravno da je moguće i da upravo takvu farsu najobičnije bahatosti i nebrige gledamo u Zrenjaninu već 17 godina.

Na Svetski dan vode, kada se podsećamo da je naša dužnost da u 21. veku brinemo o svakom stanovniku ove lepe planete, da svako u savremenom svetu treba da ima pristup zdravoj pijaćoj vodi, suočavamo se za nezamislivom zapuštenošću jednog lepog srpskog grada i njegovih hrabrih stanovnika. Šta je potrebno uraditi da bismo jednog super-heroja koji je za ovih 17 godina već sasvim oguglao i izgubio svaku nadu, naviknut na svakodnevnu borbu za kap bistre vode, načinili običnim građaninom koji će svoje vreme i novac prestati da troši na krvničku borbu za osnovnu stvar koja mu kao savremenom čoveku pripada – pijaća voda iz česme? Da li je konačno došlo vreme da prestanemo da dozvoljavamo trovanje naših ljudi prljavom vodom? Ako u udobne stolice nekakvih lokalnih kancelarija smeštamo one koji nisu sposobni za brigu o osnovnim potrebama svojih građana, kako možemo očekivati od njih da će za nas učiniti nešto više i odvesti nas putem nekakvog napretka? Nažalost, možemo se samo kretati unazad i vremenom imati sve manje i manje. Ovo će biti nacija super-heroja koji će na leđima tegliti svoje patnje i  grcati za komadićima normalnog života. Ma ustalom, svi smo mi na to navikli u poslednjih trideset godina, i Beograđani, i Kragujevčani, i Novosađani, svako na svoj način. Da li je to slika savremenog života u jednoj lepoj i kulturno bogatoj zemlji Evrope 21. veka?  Za sada jeste, a dokle ćemo to trpeti, ne zna se.

 

Autor: Milica Sniva