Ovih dana se u javnosti često može čuti termin „kultura silovanja“. Mnogi će se oštro usprotiviti ovoj sintagmi, jer je na prvi pogled zaista nije lako prihvatiti. Treba se suočiti sa činjenicom da živimo u kulturi koja implicitno pruža podršku silovanju, a da bismo to uradili, moramo najpre biti sasvim iskreni prema sebi i upoznati se sa ovim terminom bez predrasuda.

Šta zapravo znači kultura silovanja? Najpre bih vas zamolila da razmislite o tome šta vam prvo padne na pamet kada čujete reč „silovanje“? Mi koji to  nismo doživeli, osetimo veliki bes kada čujemo da se tako nešto dogodilo, ali taj bes prati i nemoć kada zamislimo da bismo se mogli naći u takvoj strašnoj situaciji bez izlaza. Nažalost, mnoge žene su prošle kroz taj pakao. One sa takvim osećanjima moraju da žive zauvek. Šteta koja je njima naneta, ničim se ne može nadoknaditi i bol koji su osećale u trenutku kada su bile napadnute, pratiće ih do kraja života. Takva je sudbina žrtve. Sada razmislite o reči „kultura“, šta ona predstavlja? To je celokupno društveno nasleđe ljudi koje se odnosi na tradiciju, običaje, umetnost, ali i na naučene obrasce mišljenja. Imamo li hrabrosti da priznamo sebi da je naš uobičajeni način razmišljanja veoma često otrovan i opasan, toliko da rezultira užasnim napadima na žene koji dovode i do silovanja?

Kultura silovanja podrazumeva da je ta odvratna reč „silovanje“ povezana sa načinom na koji ljudi razmišljaju. Kako je  to moguće? Zamislite osobu koja na ulici pokazuje prstom na devojku obučenu u kratku haljinu i izgovara: „Vidi je, sama traži nevolju.“ Zamisite da gledate televizijsku emisiju u kojoj eminentni gosti raspravljaju o time da li je žrtva silovanja sama zaslužila to što joj se desilo kada se napila na žurci i bila nesvesna onog što joj se dešava. Zamislite ženu koja u štiklama prolazi pored grupice muškaraca i oni joj dobacuju neumesne komentare koji ne prestaju iako ih ona zamoli da to ne rade. Zamislite bombastične naslove u novinama u kojima se žrtve silovanja prikazuju kao osobe sumnjivog morala. Pa znate i sami, ne morate da zamišljate, ovo su stvari koje se dešavaju svakodnevno.

Kultura silovanja je koncept koji je duboko usađen u našem društvu i koji doprinosi tome da seksualno nasilje bude neizbežno. Jednostavno rečeno, mi dozvoljavamo da se ono desi. Dozvoljavamo time što krivimo žrtve, objektivizujemo tela, zameramo ženama zbog toga kako se oblače i ponašaju. Dozvoljavamo time što se silovatelji izvlače sa lakšim kaznama. Dozvoljavamo jer mnogi slučajevi silovanja ostaju neprijavljeni jer su žrtve previše uplašene da podnesu tužbu ili da svedoče u strahu šta će okolina reći ili misliti o njima i u strahu da li će dobiti pravdu koju zaslužuju. Dodatna traumatizacija žrtava dešava se danas u Srbiji što nam postaje sasvim jasno kada pogledamo užasne mizogine naslove u tabloidima u kojima se piše o navodnim seksualnim sklonostima  žrtvi, u kojima se tendenciozno velikim slovima ističe mišljenje optuženih za silovanje da su žrtve lagale zarad popularnosti, prikazuju se u izazovnim pozama, čime se iznova i iznova šalje poruka da su same tražile to što su dobile. Kada se samo baci pogled na neke od ovih stranica, postaje mnogo jasnije zbog čega žrtve silovanja ne prijavljuju uvek ova dela ili ih prijave mnogo godina kasnije, kada se ohrabre i psihički pripreme na novu torturu koja je pred njima.

Sada razmislimo o rečima „da“ i „ne“. Govorimo ih otkako znamo za sebe i trebalo bi da nam bude jasno da reč „da“ znači odobravanje, reč „ne“ znači neodobravanje. I sve one fraze koje koristimo kao što su „neću“, „ne bih“, „ne želim“, „ne sada“ ili „naravno“, „hoću“, „može“, svode se na istu stvar – ne ili da. Pa zašto je onda toliko teško razumeti značenje reči „da“ ili „ne“ kada je u pitanju pristanak? Iznenađujuće je koliko su puta silovatelji izjavili da nisu bili sigurni šta je žrtva mislila kada je rekla „ja to ne bih“, a možda i nije toliko iznenađujuće ako se malo osvrnemo na kulturu silovanja koja neretko kaže da žensko „ne“ znači „ubedi me“ i da se upornost uvek isplati. Jednostavno, društvo veruje da „ne želim“ nije dovoljno dobar razlog. Treba da naučimo da je i više nego dovoljan.

Napiti se ne znači pristati. Biti nesvestan gde se nalaziš ne znači pristati. Ko nije sposoban da kaže „ne“, nije u stanju ni da kaže „da“. Ćutanje nije znak odobravanja. Neodlučnost takođe nije „da“. Jednostavno je, ako želimo da stavimo tačku na kulturu silovanja, treba da naučimo da samo „da“ znači „da“. Pored toga što treba da osvestimo sopstvene zablude, treba i da razumemo da je ovo ozbiljan problem čitavog društva koji se tiče svih nas. Tiče nas se, jer kulturu silovanja stvaramo mi, i samo dok menjamo nas i naše okruženje, imamo šanse i da promenimo društvo. Zato je važno da svi mi, i žene i muškarci, dignemo glas protiv institucionalizovane  mizoginije i svega onog sa čime se suočavamo svakodnevno i uglavnom smatramo sitnim i nebitnim – neslane šale, seksistički komentari, dobacivanja na ulici, seksualno uznemiravanje na radnom mestu, neželjeni dodiri, uporno slanje poruka, a mediji da preuzmu odgovornost za svoje izveštavanje o ovako ozbiljnim temama, jer sve to doprinosi stvaranju kulture silovanja koja u svom ekstremu, neizbežno vodi u najstrašnije slučajeve silovanja i brutalnog nasilja na ženama.

Milica Sniva