Vrhovni kasacioni sud je doneo zaključak u slučaju koji je uznemirio javnost, jer se radi o platama zaposlenih u školama, koji će dovesti do novih sukoba na relaciji sindikati – poslodavci – država. Naime, ovim zaključkom je utvrđeno da se iznos minimalne cene rada dobija sabiranjem plate, toplog obroka i regresa. Do sada se topli obrok i regres nisu uračunavali u minimalnu cenu rada. Ovaj zaključak će imati značajne posledice po radnike u javnom sektoru jer su oni (ne svi) na iznos minimalne cene rada (oko 35 hiljada dinara) dobijali i dodatni iznos za topli obrok i regres, a to je moglo biti i preko 10 hiljada dinara na mesečnom nivou. Tako smo imali situaciju da je za veliku većinu radnika u privatnom sektoru minimalna cena bila 35 hiljada dinara, a u javnom sektoru (posebno u onim javnim preduzećima koja imaju privilegovan položaj) to je moglo biti i preko 45 hiljada dinara.

U čemu je u stvari problem?

Pre više od 20 godina topli obrok i regres su bili ispaćivani bez plaćanja doprinosa na plate pa se neko dosetio da je jeftinije da se radnicima daje veći iznos za topli obrok i regres (nema doprinosa) nego da im se daju adekvatne plate. Došlo se do apsurda da su u nekim slučajevima iznosi za topli obrok i regres bili veći nego plate. Da bi tome doskočila, država se dosetila pa je opteretila topli obrok i regres na isti način kao i plate pa se više nikom nije isplatilo da manipuliše sa ovim plaćanjima.

Odmah je došlo do sukoba između poslodavaca i sindikata jer su poslodavci tražili da se ukine obaveze isplate toplog obroka i regresa, jer nema nikakve razlike između ovih davanja i redovne plate, ali sindikati su bili apsolutno protiv. Država je došla do solomonskog rešenja po kome je isplata toplog obroka i regresa obavezna, ali nije odredila ni minimalni ni maksimalni iznos plaćanja.

Posledica je bila da se u većini javnog sektora topli obrok i regres isplaćivao u koliko-toliko realnom iznosu, a u privatnom sektoru je isplaćivan samo simboličan iznos. Ovim rešenjem su bili zadovoljni i sindikati i poslodavci. Sindikati su izvukli korist za svoje članove koji su najvećim delom zaposleni u javnom sektoru, a privatni poslodavci su formalno isplaćivali ova davanja, ali u takvim iznosima (nekada i samo 1 dinar) da je to u realnosti bilo njihovo ukidanje.

Ovo je bio tipičan srpski način rešavanja problema na način da se on ne reši, nego samo zaobiđe.

Najnoviji zaključak Visokog kasacionog suda u stvari samo razotkriva stvarno stanje, jer ako se na topli obrok i regres plaćaju sva davanja kao i na redovnu platu, onda to nije topli obrok i regres nego plata i logično je da se onda uključe u vrednost minimalne cene rada.

PSG smatra da se naše društvo nalazi pred velikim izazovima i da se zbog toga mora izbeći svako sukobljavanje koje bi dovelo do ekonomske nestabilnosti. Nalazimo se u situaciji kada nam je potrebna socijalna stabilnost društva, a to nećemo uspeti ako ravnomerno ne rasporedimo teret narastajuće krize. Trebalo bi  da prestanemo da se bavimo formom (nazivima  i vrstama davanja), već da se fokusiramo da primanja zaposlenih budu realno veća i zbog toga PSG predlaže :

  1. Da se na topli obrok i regres ukinu sva plaćanja osim PDV-a;
  2. Da se odrede maksimalno dozvoljeni iznosi isplate po ovim osnovama;
  3. Da se ovako definisan topli obrok i regres ne uključuje u iznos minimalne cene rada.

Na predloženi način poslodavci bi bili stimulisani da isplaćuju topli obrok i regres u realnijem iznosu (do iznosa koji država utvrdi kao maksimalni iznos), zaposleni bi dobili veća primanja, a država bi naplatila porez.