Autorski tekst Saše Milenića, člana Predsedništva PSG, objavljen u nedeljniku Kragujevačke 23. maja. 

U subotu za nama, 18. maja, u Beogradu je održana druga redovna Skupština Pokreta slobodnih građana (PSG). Ovo naglašavanje rednog broja ima poseban značaj. Ne tek zato što je to bio, sentimentalno rečeno, drugi rođendan jedne političke novosti i nade, ponajmlađe političke organizacije u Srbiji. Smisao je u začudnosti te trivijalne faktografije.

U samom Pokretu ljudi se, primetno, pomalo muče s datumima iz istorije sopstvene organizacije. Deluje im nestvarno da su protekle tek dve godine osnivačkih poslova i izgradnje Pokreta, iniciranja protesta, podržavanja demonstracija, političkih proklamacija, manifesta i suprotstavljanja režimu, ali i političkim partnerima iz opozicije. Još šokantnije odzvanja podsećanje da je vanredna Skupština, izazvana dramatičnom tviteraškom ostavkom prvog predsednika, Saše Jankovića, bila u februaru mesecu. To znači da je Sergej Trifunović tek tri meseca na čelu PSG, poslovičnih 100 dana...a toliko se toga vrednovalo, dvojilo, uznemiravalo i preturilo preko glave u tom periodu?

Činjenica da PSG sistematski nagomilava i sažima izuzetno velike količine životnog iskustva u nesrazmerno kratkim periodima vremena, svedoči, pre svega o aktivizmu. PSG ne miruje. Ali u osnovi toga stoji korenitost i dramatičnost vrednosnih potresa koje izaziva rađanje i uobličavanje ove misli i organizacije. To naprosto znači da PSG predstavlja zajednicu koja ima svoju intimu, unutrašnji svet koji imperativno pritiska da se iskaže i ospolji, da postane društveni, politički proces i čin.

Zbog toga izveštaj sa Skupštine PSG mora da donese nešto od tih nada, zanosa i napetosti, nešto od utopije i entuizijazma. Naprosto, bez tih fantazama on ne bi bio u potrebnoj meri stvaran i činjenično verodostojan.

 

Vi, prekrasni ljudi!

Kako to već biva, u takvim prilikama se meša radna atmosfera sa duhom svečanosti. Nesklad te dve emotivne boje premošćuje i miri organizacioni odbor, čiji su članovi, uprkos brojnosti, zaduženi da toga dana izginu. Žurno se rezleću po svim poslovima, pretvarajući se iz sekretara u razvodnike, iz evidentičarki u hostese, iz brojača glasova u službu protokola i keteringa.

Uglednici i znamenite javne ličnosti svojim prisustvom uveličavaju skup i kite prve redove. Pre svih, tu su besmrtnici, osnivači Pokreta: Borka Pavićević, Srbijanka Turajlić, Goran Marković, Ratko Božović, Janko Baljak, Jelena Đorđević, Zoran Hamović, Staša Babić, Milan Vlajčić, Dragan Velikić, Vlado Georgiev... a posebno je primećeno i pozdravljeno prvo pojavljivanje Danice Popović na Skupštini PSG. Znalo se da Janis Varufakis ne može da prisustvuje skupu, ali se do poslednjeg časa očekivalo pojavljivanje njegovog glavnog saradnika iz regiona, zapadnoevropskog filozofa Srećka Horvata. Izostao je, kao i glumac Nikola Đuričko, samo što je izvinjenje poslednjeg i pozivanje na trenutne profesionalne obaveze prihvaćeno aklamacijskim pozdravnim aplauzom.

Deo toka sednice otvara se za javnost, a predsednik političke organizacije baš tada dobija reč i odašilje u etar pripremljenu poentu kao ciljanu političku poruku skupa. Trifunović poručuje da je srž politike PSG, u četiri reči: briga za svakog čoveka. Ponovno buđenje empatije obnoviće zajednicu i državu u Srbiji. Od svih ideologija i programa važniji su ljudi. A ljudi to ste vi, vi, vi...kružio je prstom i pogledom po sali i izvan nje. To je bilo njegovo viđenje programske Deklaracije, koju je Skupština jednoglasno usvojila.

Na koktelu u savamalskom klubu ''Neon'', priređenom odmah posle dobro tempiranog beogradskog protesnog skupa, kojem su se spontano skupštinari priključili, presečena je i rođendanska torta, ukrašena novim logom i tek usvojenim simbolima PSG.

Koktelu, sa dens muzikom, ukusno kombinovanom uz diskretni nastup serioznog kamernog ansambla, prisustvovali su, pored skupštinara, i oni kojima je koktel, svojim ozbiljnim delom, i bio posvećen: politički saveznici (predsednici i funkcioneri svih stranaka koje su potpisale Sporazuma s narodom) i predstavnici diplomatskog kora. Briljirao je vođa diplomatskih aktivnosti PSG, Natan Albahari, koji je viđen za stupanje na funkciju internacionalnog sekretara PSG, upravo uvedenu novim Statutom, usvojenim u radnom delu rečene Skupštine.

Predsednik Pokreta je blistao u svečanom letnjem plavičastom odelu sa teget tamnom kravatom, uobičajeno gostoljubiv, elegantno opušten, te beskrajno zabavan i šarmantan. Uprkos atipičnoj bujnoj bradi koja, zapravo, pripada liku iz filma, sa čijeg snimanja je doleteo na Skupštinu. Uprkos povredi sa snimanja, očevidnom po zavojima s leve ruke, brižljivo utegnutim longetom u boji kravate. Čak i uprkos činjenici da je, po dobro razrađenom termin planu, sa koktela otišao pravo na bolničko odeljenje, jer je povreda akutna i sveža.

Rečju, upravo održana Skupština PSG, sa sve pratećim ceremonijalom, odisala je vizijom Srbije bez Vučića. On jedva da je pomenut toga dana. Na njegovu faktičnost se nije obraćala pažnja. Kao da je skori pad naprednjaka stvar apsolutne izvesnosti, a pitanje ko, šta i kako posle, jedina zagonetka koja zavređuje tematizaciju.

Jesu li to pusti snovi ili beogradska čaršija ponovo zna nešto što je Srbiji nepoznato? Ili je onaj ponosni, duhom velmoški i svetski Beograd, svestan sebe i sopstvene moći, odlučio da inicira Vučićev pad njegovim pukim ignorisanjem? Bar na trenutak, činilo se da to nije samo simulacija, nego slobodna zona, dovoljno potentna da se širi sve dok se ne izjednači sa Srbijom.

 

Šta to šumi Šumadija

Jezikom stroge i nepristrasne naknadne analize rečeno, upravo održana Skupština PSG poslala je u javnost dve jasne političke poruke: da PSG započinje proces transformacije u političku partiju, i drugo, da ta partija računa sa zapadnim političkim kontekstom humanističke alternative, koju već nazivaju ''vesnicima proleća''.

Novousvojeni Statut PSG nedvosmisleno podupire tu transformaciju udruženja građana u stranku. Novouvedeni organi, poput Glavnog odbora, zatim ojačavanje Izvršnog odbora i dodefinisanje procedure njegovog izbora i rada, ograničavanje ingerencija predsednika ( advokat Aleksandar Petrović, šef pravnog tima PSG, taj potez je Skupštini duhovito obrazložio kao neminovnost izazvanu izborom Sergeja Trifunovića na ovu funkciju), kao i statutarno precizirani rok za transformaciju povereništava u teritorijalne odbore PSG, samo su najočiglednije unutrašnje forme tipične za političke partije, a koje su od subote obavezujuće i za ovaj Pokret.

Ideja da se na Skupštinu pozove, ako je već Sanders u predalekoj Americi, a Grk Varufakis prezauzet, barem Srećko Horvat, jasna je idejna poruka, bez obzira što nije realizovana. Samorazumevanje u kontekstu ''vesnika proleća'' ispoljeno je još onomad, glasnim i poletnim čestitkama Pokreta Zuzani Čaputovoj, novoizabranoj predsednici Slovačke, koje verovatno nisu bile jedine, ali jesu prve u Srbiji. To pomeranje u levo, s jasnim civilizacijskim okvirom Zapada, ali i s neskrivenim humanističkim preispitivanjem njegovih aktuelnih kriza, najeksplicitnije je izraženo u programskoj Deklaraciji koju je Skupština u subotu usvojila.

Pored uobičajenih pojmova i vrednosti, karakterističnih za PSG, poput ''demokratskog društva'', ''vladavine prava'', ''principa ustavnosti i podele vlasti'', ''priključenja EU'', ''participacije građana'', ''decentralizacije'', ''ravnopravnosti svih slojeva stanovništva, manjina i marginalnih grupa'', ''najšire dostupnog obrazovanja''...., u Deklaraciji se pojavljuju pojmovi ''eksploatacije'',''prekarnog rada'' ili ''razlike između siromašnih i bogatih'', kao i sledeći stavovi.

''Mi hoćemo: (...) Da onemogućimo svaku eksploataciju – prirodnih, tehnoloških i pre svega ljudskih resursa radi zadovoljenja interesa pojedinaca i grupa. (...) Da onemogućimo iskorišćavanje Srbije kao resursa za jeftinu radnu snagu i prekarni rad. (...) Državu koja gradi solidarnost i rodoljublje nasuprot predatorskom individualizmu i lažnom patriotizmu.''

Upravo na ovim temama, postajanja stranke i skretanja u levo, javlja se napetost između ove dve glavne težnje, izvesna protivrečnost koju će PSG morati da racionalizuje i razrešava u danima pred nama.

Nesporno je da su poslednje decenije, obeležene krajem hladnog rata i slomom bipolarne paradigme, evropsku levicu pretvorile u ''pudlicu kapitalizma''. Prelazak sa teme rada na područje borbe za prava svih manjina u širokom zahvatu LGBTIQxyz populacije, transformisao je evropsku levicu u prvog sistemskog jurišnika protiv svih tradicija i protiv poslednjih uporišta otpora totalizujućem kapitalizmu. Levica je postala negacija starosvetskih običaja i zabluda 19og veka, polusvesna sopstvene podrške Matriksu narastajućeg imperijalnog totaliteta. Ono što čine Bani Sanders u Americi i Janis Varufakis u Evropi zapravo je reaktualizacija devetnaestovekovnih tema rada i antropološkog smisla proletarijata. To je reaktualizacija koncepta socijalne realnosti naspram kodnog apsolutizma simulacije i simulakruma. To svakako jeste veliko i važno događanje u svetu Zapada.

Međutim, pitanje je, od kakvog su značaja te svetske teme za jednu političku partiju u arhaičnoj i izolovanoj Srbiji? Od koje simulacije da branimo Srbiju ogrezlu u realnoj strasti identitetskih omraza i sirovoj krvi 90ih? Zar nije preduslov pridruživanja zapadnoj borbi Sandersa i Varufakisa prethodna elementarna inkluzija Srbije u vojni, politički i civilizacijski kontekst Zapada? Zapad će se promeniti, ali samo sa Zapada: osloncem na sopstvene emancipacijske tradicije i vrednosti. Naprosto zato što takve tradicije samo na Zapadu i postoje.

Šumadijska regija, kragujevačka komponenta PSG, čiji su članovi aktivno učestvovali u radu subotnje Skupštine, kao osnivači, poverenici ili posmatrači, iskusno je nametala upravo ovu temu. Bez spora oko onog što u Deklaraciji piše, Šumadinci su strpljivo insistirali na agendi najneprijatnih nepopularnih političkih tema Srbije, koja tek mora biti programski ispisana. Naprosto, aktivistički idealizam Pokreta mora pronaći snagu za spuštanje ispod nivoa kritike: u realno blato 90ih u kojem je Srbija zaglavljena.

Šansa koju PSG ne sme da propusti prerastanjem u političku partiju jeste podrška jedinoj Srbiji koja raste, a koja se dnevno očituje u vidu političkih apstinenata, belih listića i emigracije. Nije stvar u tome da li Zapad servisira i održava Vučića na vlasti nego u tome da li Zapad uopšte ima sagovornika u Srbiji. Šumadija je objavila rešenost i predstojeći konstruktivni pritisak da to postane upravo PSG.