Intervju Srbijanke Turajlić, članice Političkog saveta PSG, objavljen u nedeljniku NIN broj 3580 7. avgusta. Autor: Tatjana Nikolić Đaković

 

 

Istorija nije opravdanje za ono što nam se danas dešava. Mi smo krivi jer nismo uspeli da odaberemo stratešku poziciju, da animiramo društvo, dovedemo na vlast pristojne ljude kojima je stalo da naprave pristojnu državu. Naše granice nismo mi nacrtali, tako će i ove s Kosovom neko već nacrtati

Za veliki deo javnosti ogromno iznenađenje bio je nenajavljeni vaninstitucionalni susret predstavnika opozicije i vlasti, posebno ako se ima u vidu da su izbori određeni zakonom. O čemu se uopšte pregovara i zašto kada je već opozicija izašla iz Skupštine? Da li je to način da Vučić dobije svoju, izabranu opoziciju, a i o tome ko smo mi i oni za NIN govori Srbijanka Turajlić, član Političkog saveta Pokreta slobodnih građana.

„Od samog početka protesta, pa i nezavisno od njih, u demokratskom delu javnosti se insistira na štetnim posledicama nepostojanja dijaloga između vlasti i opozicije. Otuda mi vaše pitanje nije baš najjasnije. Nepostojanje dijaloga često vodi ka nasilju. A ono nikada nikome nije donelo dobro. Naravno da sam ja, kao verovatno i mnogi drugi, skeptična po pitanju iskrene želje vlasti da se dijalogom dođe do normalizacije stanja u zemlji. Naravno da se i plašim da će ona nekim mahinacijama iz svega toga da izvuče korist. Ali verujem u sposobnost druge pregovaračke strane da to na vreme uoči. S druge strane, ovaj razgovor može da se posmatra i kao prvi znak svojevrsne slabosti vlasti koja se do juče zaklinjala da nikada i ni pod kojim uslovima neće razgovarati sa onima sa kojima je nedavno, ipak, bila prinuđena da razgovara.

Što se mene tiče sve dok postoji i najmanja nada da se dijalogom nešto postigne, zalagaću se za to. Iskreno se plašim trenutka kada umesto dijaloga zavlada muk.“

Kakvu vlast imamo? 

Svu vlast u ovoj zemlji prigrabio je jedan samoljubiv čovek koji se zove Aleksandar Vučić, koji potpuno veruje u maksimu „država to sam ja“. Otuda su njegovi istupi na javnoj sceni neodmereni, puni prezira i pretnji prema svakome ko drugačije misli, a ponašanje je, često začuđujuće, da ne kažem i zabrinjavajuće.  

Nemate ni priliku da bilo kako u javnosti ukažete šta tu nije u redu jer  on kaže da je  sve  sjajno. Nekada ste imali u staroj državi u kojoj smo živeli, unutar te jedne partije neke rasprave, različite ideje, danas u celoj vladajućoj strukturi ne postoji niko ko ima svoje mišljenje suprotno predsedniku.

Šta to govori o nama i njima?

Da ne budemo sad i mi saučesnici u toj podeli na „nas“ i „njih“. Dakle ne znam ko smo „mi“ i „oni“, ali znam da je za neke od ljudi koji su danas na vlasti izvesno

da su neobrazovani, nesposobni i svesni da drže funkcije samo dok su obožavaoci lika i dela AV. Za druge, da su inteligentniji i da su shvatili da mogu da se bogate nesmetano kroz razne afere i korupciju samo ako iskazuju obožavanje  prema liku i delu AV. I to je ta naša trenutna vlast. Tu niko nema trunku obzira spram onoga što seu ovoj zemlji dešava i kako ovaj narod stvarno živi.

U Titovo vreme postojale su institucije i jasna pravila ponašanja u javnom životu. Mogli ste, ako ste bili spremni da prihvatite  ta pravila, da živite sopstveni život i da nemate pojma ko je na kojoj funkciji. Oni jesu iskoristili privilegije da decu školuju u inostranstvu ali  ne znam da se neko od njih baš obogatio. U Miloševićevo vreme bila je to gramziva  grupa ljudi,  spremna da svoju dobrobit ostvari i ratom i da u ime svoje dobiti učini čitav niz i ratnih zločina. O sadašnjima ne vredi mnogo govoriti pošto su oni ti isti bivši. Generaciju političara na vlasti od 5. oktobra do 2012. obeležila je privatizacija puna afera i ključno, potpuno nerazumevanje značaja institucija i odsustvo   napora da se te institucije izgrade. Bilo je to ponašanje u stilu mi ćemo doveka biti na vlasti, institucije   treba da  skrojimo po sopstvenoj meri. E, kada skrojite  institucije po svojoj meri, a promeni se vlast, te institucije počnu da rade za nekog drugog. I to je najveća tragedija koja se nama dešava, posebno u sudstvu. Ono je upropašćeno u reformi 2009. koju su kritikovali tada i Vesna Rakić Vodinelić, Rodoljub Šabić i Saša Janković. Imali ste tri pravnika koji su  sa krajnje dobrim argumentima pokušavali da objasne  zašto to što rade nije dobro. Nikakav lični interes nisu imali. Nisu uspeli i mi danas plaćamo cenu. Imamo uplašeno sudstvo,. Imamo sudije i tužioce nespremne da kažu, e, sada se ovo više ne može  tolerisati! Izuzimam sudiju Majića i izvesno još neke koje ne poznajem

Odabir u pravosuđu te 2009. bio je nekvalitetan i tu smo gde smo.

Kada vlast da indirektnu i direktnu potvrdu da prisluškuje i prati ne samo jednog, dva ili pet novinara, već čitavu redakciju, portala KRIK, na primer, Vlada bi morala da padne u uređenom svetu?

Da, trebalo bi da padne vlada zbog prisluškivanja novinara. Ovo što se radi ne bi moglo kada bi institucije funkcionisale.

Novinari su tretirani kao kritičari vlasti i najoštrija opozicija?

Tačno, i to prisluškivanje i praćenje novinara i čitave redakcije zahteva da tužilaštvo preduzme konkretne korake. Naravno, neće ih preduzeti jer na čelu tužilaštva je ili nekompetentna ili uplašena  osoba. Nemamo institucije i nema ko da reaguje. Služba, BIA je potpuno netransparentna i ona prisluškuje koga stigne i kad stigne, ne zna se ni zašto. Nisam sigurna da znam ko je taj ko tome može da stane na put. Dakle, imate apsolutnu vlast jednog čoveka i sve dalje priče se gube pred tim. Ako on kaže «prisluškuj ove», prati, vređaj, nemoj sada ove nego one druge, to je naredba za izvršenje.

Govori se o nekoj vrsti specijalnog psihološkog rata koji vlada, BIA, policija primenjuju nad novinarima i preostalim kritičarima vlasti?

Nije to pitanje psihološkog rata, već bahatosti.

Govorim o vrsti specijalnog psihološkog rata, jer ako vas ja prisluškujem i pratim, pitanje je šta ja radim s tim informacijama i za kakav obračun sa vama, u vašem privatnom životu i privatnim odnosima koristim?

Pretpostavljam, koriste se da bi eliminisali protivinika u bilo kom smislu?

Ne znam. To se radilo  masovno 90 /tih. I to je njihov provereni metod.

Kada Vesić otvoreno kaže novinaru - znam šta ćete me pitati to je banalno priznanje…

… Ne, to je samo dokaz da je Vesić nevaspitan čovek koji hakuje novinare i radi nešto što je van zakona, čita tuđe mejlove. Ali, doušnika  ima uvek. Ne mora neko da vas prisluškuje. Ako 10 ljudi sedi i o bilo čemu razgovara bar jedan će napisati izveštaj o tome. Uvek sam toga bila svesna i nikada se nisam zbog toga preterano uzbuđivala. Bićete, naravno napadnuti kroz tabloide, i slagaće o vama svašta, nije prijatno, ali ili izdržite i nastavite da radite to što radite ili ućutite. Ćutanje nije moj izbor.

Kako kao profesor posmatrate plagijat doktorata Stefanovića, Siniše Malog?

Afera sa Sinišom Malim ne bi mogla da postoji šest godina da je to problem svakog zaposlenog na univerzitetu. A ljudi na univerzitetu će se ozbiljno pobuniti protiv plagiranih doktorata kada ti plagijatori počnu da konkurišu na njihova mesta i kada sa partijskim knjižicama počnu da ih  istiskuju sa posla. A zamislite tek kad to počne i sa vrhunskim lekarima iz bolnica. Ne postoji opcija u kojoj «ja samo radim svoj posao i ne zanima me šta se dešava oko mene». Takvo društvo ne može da funkcioniše. Što si na višoj lestvici profesionalne hijerarhije tvoja je obaveza veća.

Ali bez obzira na profesiju, moramo podizati samosvest građana. I to počinje vaspitanjem u osnovnim školama. Jer ako pojedinci u jednom društvu nisu samosvesni i ne znaju šta su njihova prava, ali i obaveze dobijete jurišne odrede. Komunalnu miliciju bez uniforme i sa svim pravima policije da postupa prema vama primenjujući silu. Ne znam kako društvo nije reagovalo velikim protestom protiv komunalne milicije, jer to su partijski jurišni odredi koji će vršljati Srbijom, i ne znam šta ćemo s njima raditi. Morali smo reći, stop ovo ne sme proći.

Kome i čemu treba da posluže ti jurišni odredi?

Sa jurišnim odredima ćete teško organizovati bilo šta pošteno pa i izbore. Nema potrebe više za crnim džipovima bez tablica, sada vladajuća stranka ima legalizovane jurišne odrede. I ne samo to vam govori da ovde postoji teror grupe ljudi bliskih vlasti ili na vlasti nad bilo kojim slobodomislećim čovekom. Sem toga, neprekidno se stvaraju uslovi konflikta sa svima u okruženju, gaji se mržnja prema drugima i drugačijima u cilju ostanka na vlasti. Ljudi su uplašeni, iskustvo ratova je još sveže i ako vlast uspeva da u dovoljnoj meri siromašnom narodu  predstavi sve one koji drugačije govore kao neprijatelje, kriminalce, strane plaćenike, narod će u to poverovati.

Asfalt na novoj deonici kod Grdeličke klisure se raspao. Izgradnju na Koridoru 10 dobila je firma Veselinovića i Radojičića, osumnjičenih i osuđenih za kriminal, ali i osumnjičenih za ubistvo Olivera Ivanovića?

Svi naši putevi se raspadaju jer se krade na materijalu.  I čekajte, vi ste začuđeni? Naravno da su dobili posao. Mi nismo više u situaciji da država podržava mafiju. Mi smo zaista u situaciji da mafija ima svoju državu (kako je neko već primetio, pa da me ne optuži za plagijat). I zašto Beograd izgleda ovako kako izgleda? Zato što samo Vesićeve firme ili nekog sličnog njemu mogu da izvode radove. Tih njihovih ljudi nema dovoljno pa su te raskopane ulice bez radnika. Beograd i Srbija imaju dovoljno nezaposlenih građevinskih radnika i to bi moglo da se uradi brzo kada bi i nepodobni mogli da dobiju posao. Ali kada bi nepodobni dobili posao ne bi mogao da se uzima procenat od ugovorenog posla… Za to je potrebna ozbiljna istraga, ali nema nikoga ko bi pokrenuo istragu. Zato već u oktobru počinju da kite Beograd novogodišnjom rasvetom i plaćaju zakup svetla uvek od iste firme, i kupuju najskuplju jelku… To su sve stvari koje zaslužuju ozbiljnu tužilačku istragu koje nema jer tužilaštvo ne radi svoj posao.

Otvorena je priča oko seče drveća na Košutnjaku. Dokazno je da posao izgradnje vodi član SNS, gradski urbanista?

Ne možete dobiti posao ako ne pripadate tom klanu. Kada se nešto radi, nije upitno da li pripadate vladajućoj stranci već samo kako se zovete. Nismo smeli da dopustimo nezakonito rušenje Sava male, hapšenje i privođenje ljudi. Time što smo to dopustili, sebe kao društvo smo osudili. I sada se svakome od nas pojedinačno identična stvar može desiti. Ako  neko blizak vlasti ima interes za mesto na kojem se nalazi vaša ili moja kuća, eto nama istog scenarija. Zato što niko nije shvatio da je to metod kojim će sutra rušiti njihovu kuću, ljudi nisu ni ustali u odbranu. Ne shvataju da će sutra zakucati i na njihova vrata. Moramo nekako objasniti građanima da imaju pravo i obavezu da učestvuju u društvenim događanjima jer je to demokratija. Ako društvo ima neku etičku kohezivnost, onda postoji stid. A mi smo društvo u kojem ne postoji stid. Nikoga nije sramota ni od čega. Premijerka Ana  Brnabić se stalno nešto čudi. Gledavas u oči  i  ne govori istinu i vi znate da ne govori istinu i ona zna da ne govori istinu i nju je baš briga. U mojoj mladosti, kada neko laže, vi ste znali da laže po tome što pocrveni. Ovde više nema crvenila. Nema stida. Morate se tome suprotstaviti. Građanska svest je jako važna i mora nekako da se podigne. Građanska svest nije nužno vezana za politiku i političke stranke ona je obaveza svakog pojedinca da ne baci papir, flašu gde stigne, i da brine šta se događa u njegovom kraju a i u celom društvu

Možda je ta indolentnost i nepostojanje građanske samosvesti posledica naše istorije?

Činjenica je da smo mi kroz ratove izgubili veliki broj kvalitetnih ljudi.

Prva tragedija su nesretnih 1300 kaplara. Teško da imate zemalja u svetu koje su pustile u smrt 1300 najobrazovanijih mladih ljudi. Sigurno tu ima nekih posledica, ali od tada je prošlo više od 100 godina. Pitate me kako su živeli moji otac i majka, a ja mislim da je to za današnju situaciju  potpuno irelevantno. Ili baba i deda koje ni ne pamtim. Moji roditelji su živeli kao svi u zemljama u kojima se dešava revolucija, a oni su na gubitničkoj strani. Bilo im je stalo da sačuvaju žive glave i uspeli su. Da nisu, ja se ne bih rodila. Ali to naravno nije fenomen samo Srbije.

Istorija i porodična bigrafija gledana očima jednog IT evca, profesorke ETF-a?

Ne, to je nešto što se događalo svim zemljama sveta u kojima je bila revolucija, ali ne žive sve zemlje kao Srbija. Ja iz toga dakle ne mogu da izvučem baš ništa. Ko je preživeo, preživeo je. Rekla sam, moja generacija je živela pristojno.

A priča o vremenu od pre sto godina  ne sme biti relevantna za današnju Srbiju. Osim toga, kada počnemo da dubimo po nacionalnim, istorijskim temama često zalazimo u strašan koncept. Istorija je pre svega romantizovana, u velikoj meri izmišljena, ušančena, a stvarnost u istoriji je negde između i nema apsolutne istine. Mi imamo podeljenost društva i na osnovu istorije, obe strane su rigidne, nespremne na razgovor, pa razgovora i nema. Ali sve to ne bi trebalo da bude relevantno tumačenje  za ono što nam se sada dešava sem što jedna grupa ljudi, potekla iz 90-tih nastavlja danas da zloupotrebljava činjenice ne bi li proizvela negativne emocije preko kojih lako manipuliše ljudima.

Mislite na istorijsko nasleđe, odakle vuku korene sve naše podele?

Svi u regionu zloupotrebljavaju istorijske činjenice koje su nekada čak i tačne, nekada malo ulepšane, da bi doveli narod u taj osećaj ugroženosti. Jer ako si kao jedinka ugrožen, ako su te ikada slali u logor zbog nacionalnosti, mogu to opet, a onda ja tobom i tvojim strahom lako manipulišem. I, mogu da te podignem kad god, za ovu ili onu stvar. Moguće da je to pogled jednog inžinjera na istoriju ali mislim i da nas to insistiranje na istoriji potpuno vuče unazad. Možda se nešto može objasniti istorijskim razvojem ali se iz insistiranja na sopstvenoj apsolutnoj istini ne  mogu izvući strateški potezi za budućnost. I ne mislim da je to opravdanje.  Dakle, ja ne mislim da je istorija opravdanje za ono što nam se danas dešava. Mislim da smo mi krivi jer nismo uspeli da  odaberemo stratešku poziciju,  da animiramo društvo, dovedemo na vlast pristojne ljude kojima je stalo da naprave pristojnu državu. Ljude koji ne vide vlast kao mogućnost da se obogate. U nama je greška. A da li smo mi zaista talog zato što su nam najbolji pobijeni? Nisam sigurna.

U tom istorijskom kontekstu leži problem rešavanja pitanja Kosova? Kako vidite razrešenje?

Kosovo je realnost, priznato od strane najvećeg broja država koje imaju silu i moć i teško da tu može nešto da se promeni. Tu činjenicu možemo priznati ili ne, ali mnogo bitnije od toga je da ustanovimo gde su trenutne granice Srbije, da počnemo ozbiljno da se bavimo državom u okviru tih granica i da usput vidimo kako ćemo da vodimo politiku spram jedne, druge ili treće stvari. Mislim da se pitanje Kosova drži otvoreno jer je to zgodan predmet manipulacije.

Ako je Kosovo ključni problem…

… To ne može biti ključni problem…

Kako onda angažujete nekoga ko je na optužnici, nekoga ko je bio u zatvoru kao tajnog pregovarača u ime države? Mislim na Radojičića?

Mislim da Kosovo za vlast i Vučića nije ključni problem. Ne. Mislim da je Radojićić sastavni deo vlasti koja je zarobila državu. To nema nikakve veze sa Kosovom, niti Vučić rešava pitanje Kosova. On se bavi nekim drugim stvarima, a Kosovo je tu kada zatreba da se narod pozove na jedinstvo jer je ugrožen eto kosovski mit, kosovski zavet. Ljudima koji žive na Kosovu nije nimalo lako, oni  su nezaštićeni, tim narodom manipulišu, i koliko od njih čujemo  njima je dodatno otežana situacija od kako je  predsednik umislio da će da vlada preko Srpske liste. Na žalost ni tu nismo uspeli da pomognemo. I kao većina drugih stvari, u tim nekim istorijskim okvirima pitanje Kosova će se rešiti nekakvom konferencijom kojom će se odrediti granice za koje mi nećemo biti pitani.

Novi Dejton?

Može to biti Berlinski kongres, ili ma koji, jer znate, nijedne naše granice nismo mi nacrtali, tako će i ove neko već nacrtati. Ali to je pitanje istorije i ako ste mala zemlja to mora da vam bude jasno. Ako ste velika zemlja imate šanse nešto da uradite.

Šta u toj postojećoj situaciji može da promeni Pokret slobodnih građana?

Pokret slobodnih građana može da postane građanska stranka levog centra i na tome se radi, i oko nje se okupio priličan broj mlađeg sveta, svakako mlađeg no što su to članovi političkog saveta. U tom kontekstu imalo bi stvarno više smisla da ovaj razgovor vodite sa nekima od njih umesto sa mnom.

Predsednik stranke je  samo jedan od tih mlađih ljudi  koji ozbiljno i jako dobro razume gde su njegove granice  i čitav niz političih poteza i odluka spreman je da  prepusti onima u stranci koji su za to profesionalno spremniji. I to za sada dobro funkcioniše. Pokret slobodnih građana dakle stvarno sprovodi u delo to da stranka odlučuje, a ne njen vođa, jer mislim da nas je ta ideja jednog vođe uništila. Pokret želi to da promeni.

Tanja Nikolić Đaković