Intervju Sergeja Trifunovića, predsednika Pokreta slobodnih građana, za nedeljnik Vreme, objavljen 14. novembra. 
Novinarka: Jovana Gligorijević

Intervjuisati Sergeja Trifunovića posebna je vrsta "pakla" za svakog novinara koji već ima kakvu-takvu rutinu u intervjuisanju političara. Ne drži se baš uvek teme, odlazi u digresije, što nije strašno kad je reč o pisanim medijima, ali za TV novinare ne postoji ništa gore. S druge strane, ni Trifunović ne krije da mu je davanje intervjua u svojstvu političara takođe "pakao", pa se u neformalnom delu razgovora žali kako mu trebaju samo dva dana "da iskulira od svega" i kako je deset sati dnevno na telefonu. Od momenta objave da će se kandidovati za predsednika Pokreta slobodnih građana do danas, Trifunović je u stanju konstantne političke kontroverze za šta iskreno rečeno, dobar deo zasluga ima i sam. Međutim koliko god da je verbalno konfuzan, sklon tome da priča o više stvari u isto vreme, ponekad izuzetno grub prema novinaru ili novinarki kojoj daje intervju, ovaj političar je ipak sasvim otvoren dok odgovara. Pristojnost u uobičajenom, kolokvijalnom smislu nikad mu nije bila jača strana, pa smo stalno pred dilemom šta mu se tačno zamera onda kad je nepristojan: psovke ili uvrede? Politička kontroverza koja se odaziva na ime Sergej Trifunović nekako baš i nije zamisliva bez psovki, pa smo (ponovo) rešili da ovaj intervju ne čistimo od "ružnih reči". Zauzvrat, dali smo mu priliku da neke od svojih i stavova PSG-a koji su u javnosti ostali nejasni ili nedorečeni - elaborira. Na kritike upućene novinarskoj profesiji ovom prilikom nismo odgovarali, jer za razliku od televizije, rasprava sa sagovornikom na papiru ne funkcioniše dobro 

Jedini ste opozicioni političar koji je uopšte eksplicitno odgovorio na pitanje o statusu Kosova. Naveli ste da bi ste priznali nezavisnost pod određenim uslovima. Zašto ste se usudili da uopšte to tako eksplicitno kažete?

Situacija je takva kakva jeste, ne možemo je poricanjem promeniti. Neću da lažem ljude s kojima živim zato što je to danas popularno. Neću da lažem zato što je to postalo prihvaćen način ponašanja. Ne možemo se praviti da je sve u redu i time rešiti probleme ljudi kojima život prolazi u bedi dok svi licitiraju.

Kad ti gori kuća prvo probaš da gasiš. Ali ako zakasniš, i plamen postane preveliki, spašavaš iz nje šta možeš, prvo ljude, pa onda i vrednosti, ne ideš po selu da skupljaš potpise komšija koji smatraju da ti kuća nije zapaljena.

To je jedna prljava politička demagogija koja ljudima uliva lažnu nadu, daje im lažnu sliku o nama kao nekakvim pobednicima dok svi gorimo. To se radi zato što su oni gubitnici. Oni su izgubili sve, u naše ime. Poricanjem smo samo dalje od realne pobede, a to je da ljudi za čiju smo slobodu i kvalitet života odgovorni imaju šansu za normalan život. Moja parola će uvek biti da ljudi imaju pravo da očekuju od države da im omogući uslove za normalan život prvo, pa sve ostalo.

Pitanje je zašto ne bi Srbija priznala Kosovo ukoliko se ispune uslovi koji se tiču omogućavanja povratka Srba i poštovanja njihovih prava, rešavanja pitanja imovine, položaja Crkve, zaštite kulturnog nasleđa koje je neprocenjivo i drugih životno važnih tema. Želeo sam da ukažem na potrebu promene vizure. Imate te velike Srbe, koji po kafanama i tviteru brane Kosovo. Super. I šta da nam ga „daju”? Zamisli da se sutra svi probude i kažu – Evo vam Kosovo, samo ne serite više. Šta ćemo? Imamo u Srbiji milion i po Albanaca, za dve godine možemo da imamo Albanca za premijera. Šta će onda da kažu veliki Srbi? Ja nemam problem sa nacionalnostima, imam samo sa kriminalcima i ološem, ali za ove galamdžije nisam baš siguran. Zanima me šta bi onda radili? Sve su to odvratne demagogije, koje štete ljudima.

Mi se "koljemo" oko teritorije na kojoj sve manje ljudi želi da živi, i tu jednako mislim i na Srbe i na Albance. To su prava pitanja i to mora da bude glavna misao svim državnim zvaničnicima koji se bave ili će se u budućnosti baviti tim pitanjem. Nije ovo Monopol, pa da ti raspoređuješ kućice, bacaš kockice, čekiraš placeve i gradiš Beograd na vodi gde god stigneš. Ovo je život - ljudi, deca, škole, posao, plate, penzije, lečenje, bezbednost, kultura, i pre svega - sloboda. Ako ne možeš sa tim pitanjima da se izboriš, džabe ti teritorije, čime ti upravljaš? Zašto? I glavno pitanje, kako ćeš se izboriti za bolji život Srba na Kosovu ako sprečavaš razvoj Kosova? Kojim čarobnim štapićem?

Tamo su Dečani, tamo je Pećka patrijaršija, to su mesta na koja kad odeš osećaš se kao da si stigao kući. Bio sam letos, jedva čekam da odem ponovo. Zašto ne uredimo odnose i državu tako da nam deca svake godine idu tamo na eksurziju, da uživaju u toj lepoti, da čuju reči oca Save i vide tu istoriju o kojoj uče? Patriotizam je ljubav i briga o ljudima koji žive u tvojoj zemlji, čuvanje vrednosti, ne laganje sebe i svih ostalih.

Zašto se, po vašem mišljenju, drugi suzdržavaju da o statusu Kosova govore jasno i nedvosmisleno? Da li je to posledica hiperprodukcije ideja koje dolaze od Aleksandra Vučića (razgraničenje, pa razmena teritorija, pa ništa, pa sve...) ili nečeg drugog?

Zato što postoji uvreženo mišljenje o tome da je uvreženo mišljenje „naroda“ da se plaše istine. Ja ne mislim da je „narod“ glup, ali mislim da su političari predugo bezobrazni i da zloupotrebljavaju visok prag tolerancije koji postoji u „narodu“.

Ovim pitanjem su se uglavnom bavili oni koji su već probali nešto da reše pa nismo videli neke rezultate, a za divno čudo nije se ni problem sam od sebe rešio. Kapiram i da imaju strah da bilo šta kažu u uslovima u kojima je javno mnjenje preplavljeno rečju "izdajnik". Mnogima je to verovatno previsoka cena za iznošenje stava, ali ja sam već bio "propali narkoman koji krade pare od bolesne dece" i više ne mogu da smisle ništa ogavnije i pokvarenije čime će me uplašiti. 

Kako vam se čini Aljbin Kurti kao osoba koja će najverovatnije biti premijer Kosova?

Zajeban igrač - obrazovan, principijelan, oštar, deluje kao neko koga ne mogu da potkupe, ucene ili uplaše. Ne mislim da će biti ništa blagonakloniji pregovarač od onih prethodnih, ali sa njim makar može da se razgovara. Sa onima koji su ubijali decu i vadili Srbima organe to nije bilo moguće. Ono što je meni najtragičnije jeste što su takvi ljudi, poput Tačija i Haradinaja, kreirali demokratskije okruženje i izborne uslove u kojima opozicija može da pobedi. Činjenica da nama to sada deluje nedostižno je zaista tužna, ali nije opravdanje za apatiju već uzbuna za akciju. 

Sastali ste se, kao i većina opozicionih lidera, sa Metjuom Palmerom. Kako je iz vaše perspektive izgledao sastanak, o čemu je bilo reči, jeste li mu nešto rekli i šta?

Rekli smo mu koji su naši uslovi za izlazak na izbore od kojih nećemo odustati. Ništa novo. Ovo je bila neka vrsta redovnog sastanka, ništa spektakularno se nije dogodilo. Doduše jeste, pogled sa terase u Puškinovoj je najspektakularniji pogled u Beogradu.

Sa Palmerom se sastao i Vučić. Tabloidi ga zbog toga hvale. Opozicija je, iz istog razloga, u tabloidima proglašena za „izdajničku“. Kako to?

Kako to misliš „kako“? Prati fabulu pa ćeš videti kako je zamišljen taj koncept. "Heroj" Vučić se sastaje sa ozloglašenim Palmerom koji je ceo život smišljao kako da nam napakosti i u tom susretu mu Vučić pokazuje zube i pobeđuje ga. Onda poraženi Palmer zove "izdajničku" opoziciju i sa njima kuje plan kako da sruši Vučića. Narodu ostaje samo da se divi predsedniku, a njihova patriotska dužnost postaje mržnja prema svemu opozicionom. Mi živimo u paralelnoj stvarnosti i suludo je tražiti logična objašnjenja apsurdnih situacija.

Ko je najveći izdajnik u Srbiji trenutno?

Najveći izdajnik je onaj koji targetira druge kao izdajnike. Kao u krimi filmovima, ko prvi izjavi saučešće, taj je ubica. Tu priču o patriotama i izdajnicima slušamo 30 godina i više mi je muka od te reči, jer se svodi na zamenu teza, gle čuda.

Izdajnik je, po definiciji, neko ko je izdao svoju zemlju u teškom trenutku iz ideoloških ili nekih sličnih razloga. Srbija nema problem sa „izdajnikom“, ima problem sa kriminalom kojim se bavi bagra na vlasti. Oni stalno prave teške trenutke, spinuju, lažu i dovode do toga da Srbija bude u poziciji da neko može da je izda. Mi nismo u ratu, koliko znam. Nemamo taktiku napada na bojnom polju koju neko može da otkuca „neprijateljskoj vojsci“ pa da nas dočekaju u zamku i pobiju kao piliće jer nas je „neko izdao“. Kome neko može Srbiju da izda? Za šta? Sve su rasprodali. Sve su pokrali. Zakonski, to verovatno i može da se tretira kao izdaja, ali to je čist kriminal. Lažu, kradu, ubijaju ljude pa to onda zataškavaju tako što ponovo lažu, kradu i ponekog ubiju. Srbija je ojađena kuća zato što je „glava kuće“ neotesani megaloman koji bije celu porodicu, pa babi krade penziju da bi platio kurve. Dakle, da je pitanje ko je najveći kriminalac u Srbiji trenutno, odgovor bi bio nedvosmisleno Aleksandar Vučić. Izadaja je za njega suviše elegantna kategorija.

 

Oko vašeg tvita o Oliveri Jovićević nastao je skandal, pa ste se izvinili. Međutim, u poslednje vreme ste oštri i prema slobodnim medijima i nezavisnim novinarima. Zašto?

Zato što smo tako uređena zemlja da tvit može da bude skandal! Ponašanje Olivere Jovićević je skandal, a to što na nacionalnoj televiziji gostuju kriminalci, dok se ona pući i prenemaže pred njima kao konkubina je tragedija, prvo njena lična, a onda i celog društva koje gleda tu moralnu i političku pornografiju. RTS bi više dobra uradio za ovu zemlju kad bi prenosio program PornHub-a nego što prenosi TV Pink.

Teza o nezavisnim novinarima dovoljno govori o tome gde živimo. Kakvi crni nezavisni novinari? To bi, za početak, trebalo da bude pleonazam. Kao, na primer, lekar koji je završio medicinu, ili sveštenik koji veruje u boga. Novinar po difoltu treba da bude nezavisan. U Srbiji toga nema. Imamo izvođače propagandnih aktivnosti koji su deo smradikalske mašine za zaglupljivanje i ubijanje volje za životom u ljudima. S druge strane, imamo novinare, koji su ozbiljni, ali su ekonomski u problemu i stalno su u grču. To ne utiče na njihovo izveštavanje, ali utiče na način na koji žive, odnosno ne žive zbog toga što neće da učestvuju u zaglupljivanju. I letargični ste, pasivni ste, a vaša uloga u društvu je jedna od najvažnijih, ona je prosvetiteljska. Ljudi se kroz školu edukuju jedan deo života, a kroz medije ceo život. Vi diktirate nivo pismenosti u društvu, vi određujete parametre političke, društvene i kulturološke osvešćenosti. 

Imate udruženja koja se ne bave vašim poslom, koja ne brane vašu etiku, koja neće da osude one koji se nazivaju novinarima dok uništavaju vašu profesiju. Zašto se ne organizujete? Zašto se ne ugledate na advokate? Dovoljno vas je, jači ste i neuporedivo pametniji i važniji od onih koji vam urušavaju i profesiju i živote. Zašto se ne pobunite zaista glasno kao što sigurno možete? Zašto ne napravite pravo Udruženje novinara koje će svako spinovanje da osudi, koje će da se oglasi svaki put kad se u Informativnom programu neke svinjske televizije pojavi dezinformacija? Zašto ne spasavate te mlade duše koje posle diplomiranja greškom završe u nekom tabloidu pa ne znaju posle šta će? Zašto ne kažete – gospodo, mi smo novinari, oni nisu, oni vas lažu!

Cela država se bori za slobodu medija, došli evroparlamentarci da posreduju u razgovorima o slobodi medija, o VAŠOJ slobodi, da radite po savesti, a ne na narudžbinu, da ne trpite pritiske, da vam oglašivači ne trpe pritiske, da vas ne zastrašuju, a gde ste vi? Treba u prvim borbenim redovima da budete. Ne treba političari da se bore za to, to je vaša struka. Neće nikad biti slobode u medijima dok novinari, od najmlađih do superstarova, jednom za svagda, ne kažu: NE MOŽE, vi svi političari koliko vas je ODJEBITE ZAUVEK OD NAS, zvaćemo vas kad nam treba izjava, vi nas nećete više zvati nikad. Umemo sami da se izborimo za to da ovo društvo ne bude hronično zatrovano lažima, to su naši čitaoci, naši gledaoci, mi smo za njih odgovorni, ovo je naš poziv, naša etika, naša sloboda!

Vas je zbog tog tvita osudio i pokret koji vodite. Šta to govori o PSG-u?

Da je, kao što mu u imenu piše, Pokret slobodnih građana. Nisam ja ušao u politiku zato što mislim da sam najpametniji, nego zato što znam da nisam slab i sujetan da se okupim pametnijima od sebe. U Pokretu mi nemamo sastanke na kojima ja drvim o politici sat vremena. Ja sam kao moderator na našim sastancima. Volim da okupim sve te sjajne, neverovatno bistre i obrazovane ljude, često suprotnih stanovišta o nekoj temi i da podstičem dijalog, da vidimo koji je pristup nekom ozbiljnom političkom pitanju najstabilniji. Nisu Srbijanka Turajlić, Ratko Božović, Staša Babić, Dragan Velikić, Petar Miletić, Saša Milenić i ostali u Pokretu da bi jednom nedeljno došli „kod mene po mišljenje“. Oni su tu da svojom pameću pomognu ovoj zemlji, a ja sam tu da pomognem svojom upornošću, besom i rešenošću. Tako zajedno donosimo sve odluke.

Kako mislite da plivate u politici i opstanete dok vas prati protivrečna slika – s jedne strane prelazite granicu pristojnosti, s druge, prilično je jasno da ste nepotkupljivi?

Neću ja da plivam u govnima. Hoću da ih počistim i zasadim nešto lepo. To je plan. Dokle god političari prave strategije za plivanje u govnima, građani će se u njima daviti. Ja nisam ušao u politiku da bi stvari ostale iste, a samo se akteri promenili. Srbija je puna divnih ljudi, koji su pametni i sposobni. Čak su i političke stranke pune takvih ljudi, ali se ne vide jer „ne umeju da plivaju“, jer nisu predatori naviknuti na lov u mulju. Ne mora da bude tako. NE MOŽE da bude tako, jer je država dovedena do granice pucanja.

Priča o pristojnosti i nepristojnosti je smešna u današnje vreme. Kad neko tuče ženu, on je nasilnik, koga tada zovete? Ne zovete instruktora joge, ili one što grle drveće. Zovete policiju jer policija ima pravo, čak i obavezu da ga u tome spreči, a ako ovaj neće da pođe s njima i ostavi ženu na miru, ako se opire i nastavi sa divljanjem, gospoda i dame iz policije imaju puno pravo i mogućnost da ga polome kao vola.

Mi trpimo ponižavanje, jebu nas u zdrav mozak i zloupotrebljavaju imperativ pristojnosti. Niko ne priča o bezobrazluku i nepristojnosti koju je doživela Marinika Tepić u Upitniku. Ili o besmislenoj količini verbalnog nasilja koje trpi Aleksandra Jerkov od Smradikalskog oca, Šešelja. To nije ponašanje za protestnu notu, hajde da se ne lažemo. 

Imamo još jednu protivrečnost: vi jeste političar jer predvodite politički pokret. Ali i niste političar jer ni po jednom kriterijumu ne možete da se uklopite u klasičan obrazac ovdašnjeg političara. Koliko od toga politička scena može da ima koristi, a koliko štete?

Hvala na komplimentu da se ne uklapam u klasičan obrazac, pošto je trenutno klasičan obrazac da su političari govna. Za taj obrazac koji je zaživeo u javnosti možemo da zahvalimo Smradikalima, koji se održavaju na vlasti tako što lažu, obmanjuju i potkupe deo biračkog tela koji mogu, a ostalima ogade politiku i političare. Sa 24 odsto „podrške“ drže celu zemlju kao taoca.

Mi nismo u normalnoj političkoj situaciji, mi smo okupirani od strane vrlo organizovane, ali srećom i vrlo trošne, kriminalne grupe. Trošni su jer nemaju ništa zajedničko sem interesa, jer u biti nisu ni za šta sposobni, jer su loši i kvarni i već su njihove mane počele da rade protiv njih, urušavaju se iznutra. Oni dakle, nisu političari, oni su kriminalci! Ja nisam kriminalac, ja sam glumac i predsednik Fondacije Podrži život, sada i predsednik Pokreta koji čine građani koji su slobodni i koji, takođe, nisu kriminalci, niti imaju ambiciju da postanu kriminalci, jer za početak nisu iskopleksirani paceri. Mislim da to može da nanese štetu samo onima koji jesu kriminalci na državnoj plati.

Majka svih političkih tema u poslednje vreme je bojkot. Stav PSG-a je za širu javnost nejasan. Hajde da ga objasnimo.

Ne znam kako je nejasan. Mi smo objasnili hiljadu puta da je naša uloga da učestvujemo u pregovorima koje smo tražili, i dobili, a u kojima posreduju evroparlamentarci, i da ćemo se na taj način boriti za poboljšanje izbornih uslova. Ako to ne urodi plodom, bojkotovaćemo. Za sada, bliži smo ideji o bojkotu jer pregovori prilično tapkaju u mestu.

Imali ste čuvenu nepristojnu ponudu od 500.000 evra. Sad je već proteklo neko vreme od tada i sad kad se buka slegla, šta možemo da zaključimo iz tog slučaja?

Ne moraš da uzmeš Vučićeve pare. Ne moraš da pristaneš na ucenu. Reci NE MOŽE. Ne moraš da budeš plaćeni samoubica za Vučićevih pišljivih 500.000 evra, ne moraš da prodaš sebe, ne moraš da izneveriš ljude koji ti veruju. Možeš da opsuješ kad te neko zajebava zato što nećeš da budeš deo loše ekipe. To nije protivrečnost, to je doslednost. Ne moraš da botuješ za njih. Ne moraš da glasaš za njih, jer su ti tako rekli. Ne moraš ništa. Neće ti se desiti ništa. Oni su babaroga. Upali svetlo i nestaće strah.