Ni poslanici u Skupštini koji glasaju za njega ne znaju čemu je namenjen. Vlast diže plate zaposlenima u sektoru bezbednosti, najavljuje im stanove jeftinije nego za druge građane - potkupljuju ih, pitanje je – čega se to režim boji? Demokratska civilna kontrola službi bezbednosti više uopšte ne postoji. Služba je potpuno potčinjena cilju održanja SNS na vlasti, formalno ukinuta linija rada “unutrašnji neprijatelj” je najproduktivnija. Neke metode rada su bez ikakve sumnje primenjene i na Pokretu. Ne razumem čuđenje, pa pre nekoliko godina direktor Vojnobezbednosne agencije je za medije otvoreno rekao da čak i vojna služba ima resurse među novinarima, zar sumnjate da ih imaju u političkoj sferi? To je Šešeljeva i Miloševićeva matrica, samo napredna. Nažalost, kada to kažem, u tome se pronađu i naljute po pravilu oni koji veze sa tim nemaju, kaže za Danas Saša Janković, lider Pokreta slobodnih građana, pojašnjavajući šta je mislio rekavši da je potcenio ulogu direktora BIA Bratislava Gašića i da li mislite da je BIA imala uticaj na nedavna dešavanja u Pokretu?

 

* Često spominjete da imate informacije od prijatelja iz službi. Mnogi misle da ste i vi njen deo. Kakav je vaš stvarni odnos sa pripadnicima domaćih službi?

- Mnogi? Kao što znate, kao zaštitnik građana sam se najglasnije zalagao da se razbije simbioza tajnih službi i politike. Pošto sam izneo saznanja o tome da je VBA prikupljala podatke o radu opozicionih stranaka, sindikata i sudija, izložen sam hajci, etiketiranju, nebrojenim napadima u medijima pod kontrolom vlasti. Takao sam u osinjak i kada napadi na mene nisu dali očekivan rezultat, krenulo je spinovanje. U službama ima mnogo časnih ljudi koji su ogorčeni na nikad veće zloupotrebe i tamne vilajete. Kada mi preko prijatelja stignu neke informacije, saslušam ih i ne potcenjujem, ali i ne precenjujem.

 

* Zbunjuje vaša politička bliskost sa Vukom Jeremićem. Osim što vam možda godi što vas smatra pobednikom predsedničkih izbora ili liderom opozicije, kako razumeti razgovore o saradnji s njim u situaciji koja nije kao pred izbore u septembru 2000. Dakle, ne ide se u jednoj opozicionoj koloni gde ideologija nije bitna, zarad smene vlasti. Ako je smena SNS važna, zašto ne idete i sa DS i sa Dverima, DJB?

- Da li tako iskusna novinarka stvarno smatra da je bolje nego 2000. godine? Da li su možda mediji slobodni, da nije iskorenjena izborna krađa, sistemska korupcija… ili se opozicija naziva kriminalcima i izdajnicima, prebijaju politički aktivisti, reketiraju firme i vladajuće stranke finansiraju preko javnih preduzeća, a predsednica Vlade se čudi što nekolicina preostalih nezavisnih medija još nekažnjeno radi? Je li pravosuđe nezavisno možda, prazne li su narodne kuhinje? Šta je bilo sa osobama koje su Vas „ispratile“ sa „inauguracije“, jesu li pronađeni oni koji su upali u stan novinarke Krika? Stanje je gore nego 2000. godine kada smo imali više slobodnih medija - B92, Blic, Glas javnosti, Danas, ANEM... Naša država je oteta i privatizovana, tonemo u diktaturu.

To je pitanje nacionalnog opstanka zbog koga mora da se okupi cela demokratska opozicija, ne samo ideološki istomišljenici. Narodna stranka nije naš ideološki istomišljenik, već baš stoji s druge strane političkog spektra i u tome je smisao okupljanja, nećemo se valjda okupljati sami sa sobom? Razgovori sa Jeremićem uverili su me da smo u jednom saglasni: moramo smeniti ovaj pogubni režim ili ćemo izgubiti budućnost. Moramo posle pobede da se posvetimo izgradnji pravne države i institucija. Onda ćemo se fer politički nadmetati da li će Srbija biti tradicionalnije ili modernije društvo, konzervativnije ili liberalnije, zatvorenije ili otvorenije prema uticajima iz sveta, a građani će slobodno odlučivati. Ali sada nam temelji države i društva nestaju pod nogama – pitanje je samo ko sve to vidi i ima li želju za dogovorom. Jeremić je među prvima shvatio da se ne radi o ideologiji, već o Srbiji. Pre njega o tome sam se složio sa nekima ideološki bliskijim, npr. sa Borisom Tadićem, a sa nizom drugih pokreta PSG je uspostavio stratešku saradnju. Ali Narodna stranka je posebno značajna jer je, kao što sam rekao, ona drugi pol političkog spektra, legitimni, ne ekstremni. Sve sam rekao.

 

* Mislite li da na primer Borki Pavićević, Srbijanki Turajlić ili Milanu Vlajčiću ne smeta stav da ne treba graditi put do Albanije jer je to put za veliku Albaniju, što je Jeremić govorio u kampanji?

- Ni ja se ne slažem sa tim stavom, zato i nismo u istoj političkoj organizaciji sa Jeremićem. Ali se svi slažemo da ćemo odluke o takvim stvarima kada budemo na vlasti donositi demokratski, a Borka, Srbijanka, Milan, ja i drugi u PSG čvrsto verujemo da će prevagnuti naši argumenti i da ćemo imati jaču podršku. Mišljenje intelektualaca u svakom slučaju treba da bude okosnica javnog mnjenja i korektivni faktor svake vlasti pa i opozicije.

 

* Podržavate Đilasa, koji je govorio da u Srbiji ima mnogo većih problema i da ne može da organizuje paradu ponosa, kao i da nikada neće podržati bilo koju manifestaciju koja može da ugrozi bezbednost Beograđana. Jeste li i vi tada tako mislili?

- Da jesam, ne bih učestvovao na paradama ponosa sve dok im politički pokrovitelji nisu postali homofobi koji parade koriste kao alibi. I više cenim tadašnji Đilasov iskren stav, makar i pogrešan, nego lažno “nemoj, Ana je tu” od vlasti koja svoje nasilnike trenutno drži na kratkoj uzdi. Videćete ih posle smene vlasti, trebaće nam tri puta više napora da obezbedimo Gej prajd nego pre šest-sedam godina, jer ovaj režim sve vreme gaji nasilje da bi njime pretio i ucenjivao. Đilas jeste imao nespretnu izjavu tim povodom, ali sam se i tada kao ombudusman interesovao i otkrio da je grad pomagao LGBT udruženja upravo na njegovu inicijativu. A huligani su, očigledno, na platnom spisku nekog drugog.

 

* Raseljavanje Roma tokom mandata Đilasa takođe je problematično. Reagovali ste kao zaštitnik građana tada. Kako sada kao političar zanemarujete ta dešavanja ili mislite da se Đilas promenio?

- Kada je počelo raseljavanje Roma, usprotivio sam se početnom konceptu i digao veliku prašinu kada gradonačelnik nije poslušao moj stav, već verovao mišljenju gradskih službi. Ubrzo je valjda shvatio da stvari ne idu željenim tokom, nazvao i rekao, “pomozite mi da greške ispravim i uradim najbolje što se može“. Za manje od mesec dana deca koju su pre toga u nehigijenskim kolibama ujedali pacovi bila su u neuporedivo boljem smeštaju, autobusi GSB-a su ih vozili u škole u koje su upisani i za koje su im poklonjene knjige. U jednom trenutku je 300 romske dece po prvi put išlo u školu, a njihovim roditelji dobijali su zaposlenja. Efikasnost Đilasa je za svako poštovanje. A dobar rad trebalo je nastaviti godinama, decenijama... tako se rešava pitanje romske neravnopravnosti, a ne preko noći. Ali vlast je promenjena, ja sam proglašen za državnog neprijatelja, a posle mog odlaska iz stolice ombudsmana... neka cene drugi. Sve u svemu, Đilasova i moja saradnja je donela ozbiljne rezultate, koji posle njegovog odlaska nisu održani.

 

* Kako protivniku vlasti padne na pamet ideja da od predsednika države i najvećeg političkog konkurenta zahteva koncentracionu vladu i mesto premijera u njoj?

- Kako novinar ne pročita dalje od naslova u tabloidu? Naravno da nikada nije postojala namera saradnje, već isključivo potreba da se artikuliše energija koja je nastala nakon krađe na predsedničkim izborima i ideja da nekim političkim manevrom, zahtevom za koji smo znali da ga neće i ne sme prihvatiti, nateramo Vučića da se brani. Trebalo je diktatora staviti pred svršen čin i pokazati da nikad neće dati ni milimetar vlasti, da ga interesuje samo apsolutna moć. Tu ideju, koja čak nije ni originalno moja, izneo sam, i mnoge druge, u krugu od pet-šest ljudi. Ona nije bila tema bilo kog ozbiljnog sastanka i isparila je, zaboravljena baš kao i stotine sličnih. Sve dok osam meseci kasnije nije zatrebala za neku tužnu vrstu diskreditacije i osvete. Činjenica da me o njoj pitate u ozbiljnom listu tužno je svedočanstvo momenta koji živimo.

 

* Kada će javnost imati uvid u politički program PSG ili je 11 tačaka dovoljno za političko delovanje?

- Podsetiću da 11 principa nisu politički program, već predlog okvira za udruživanje opozicije radi pobede u Beogradu. Zbog različitosti unutar opozicije, sadrže samo programski minimum, da se ne bi desilo da posle pobede nemamo elementarnu političku saglasnost o tome da će nam prioritet biti postizanje socijalne sigurnosti osiromašenog stanovništva, izgradnja institucija i ravnopravan tretman građana bez obzira na njihovu političku orijentaciju. Ostali principi su organizacioni, izdvajam onaj da manje stranke svojim procentima ne mogu ucenjivati, niti veće zanemarivati stavove manjih. A prvi princip je, naravno, obavezivanje da nema saradnje sa SNS.

A što se tiče našeg programa, kada smo pre pola godine osnovali Pokret, ciljeve i vrednosti smo naveli u Statutu koji je javan. Iz njih je jasno naše usmerenje ka modernom, slobodarskom levom centru političkog spektra i naša evropska orijentacija, ali i naši prioriteti: uspostavljanje uništene socijalne pravde i društvene solidarnosti, izgradnja institucija i vladavine prava, a ne policijske države, razvoj obrazovanja i kulture, napredak zasnovan na modernim tehnologijama i stručnim kadrovima, a ne jeftinim sirovinama, jeftinoj radnoj snazi i manuelnom radu; pomoć domaćim privrednicima i investitorima bar koliko i stranim; reforma državnog i političkog uređenja radi decentralizacije i participativne, a ne formalne demokratije…

 

Beograd, a ne Dubai
“Iz naših ciljeva proističu i konkretni zadaci: na primer, po pitanju Beograda na vodi, mi ne bi rušili ono što je već izgrađeno. Ali bismo, odmah po preuzimanju vlasti, projekat vratili Beogradu i Beograđanima, arhitektonski i pravno. Grad bi angažovao najbolje arhitekte da rešenja privedu javnoj svrsi i usklade sa slikom Beograda, a ne Dubaija, a javna pravobranilaštva dobila bi zadatak da zaštite imovinske interese našeg grada koji su kriminalno pogaženi. Tužilaštva bi imala svu slobodu da delaju, ako nađu da je bilo zloupotrebe položaja ili omogućavanja da se stekne materijalna korist na štetu zajednice.”

 


Izvori:

  • Foto: Marija Đoković / Fonet
  • Tekst: Danas