Intervju Pavla Grbovića, predsednika Pokreta slobodnih građana, za dnevni list Danas, novinar Miloš D. Miljković. 

Možda je sada jedna kolona potrebnije nego ikada, ukoliko budu samo predsednički izbori. A možda ni tri neće biti dovoljno, ako bude i parlamentarnih. A to zavisi od mnogo faktora, a ne od toga kako je bilo u drugoj državi. Korak po korak – poručuje u razgovoru za Danas novoizabrani predsednik Pokreta slobodnih građana Pavle Grbović, sa kime razgovaramo o njegovim prethodnicima, formi u kojoj će Pokret delovati u budućnosti i može li srpska opozicija da preuzme recept crnogorskih kolega.

* Tri godine ste u politici, a sa 26 godina postali ste predsednik jedne političke organizacije. Znajući da domaća javnost voli da lepi instant etikete, koja bi vam više smetala: „on je još zelen“ ili „svi su isti“?

– Srbija nije politički, društveno i moralno unakažena zbog neiskusnih, već zbog „namazanih“ profesionalaca, uglađenih lažnih eksperata i kvazielite koja je iz ove države isisala i poslednju kap nade da je moguće živeti normalno, i to baš ovde u Srbiji. Tako da opasku da sam „zelen“ uopšte ne shvatam uvredljivo. Što je zeleno, može i procvetati, ali uvelo cveće nikada.

* U dilemi ste kakav zvanični stav PSG treba da zauzme povodom nekog događaja. Koga biste od prethodnika pozvali za savet – Sašu Jankovića ili Sergeja Trifunovića?

– Ovo pitanje me sećanjem vraća u neprijatne situacije kada vas rodbina pita „koga više voliš, mamu ili tatu?“. Imam privilegiju da mogu da se posavetujem i s jednim i s drugim. Kada je reč o funkcionisanju države i stručnim temama, definitivno bi Saša Janković bio neko s kim bih se konsultovao, kao što sam mnogo toga mogao da naučim od njega za vreme dok smo radili zajedno. Sergej ima neke druge kvalitete, kreće se u različitim socijalnim krugovima i on neretko ume dobro da oseti neku situaciju, kao svojevrstan „vox populi“.

* Kao jedan od prvih poteza najavili ste ujedinjenje PSG-a i Nove stranke. Da li to znači da Pokret pod sadašnjim nazivom prestati da postoji i da ćete ujedinjenjem formirati novu organizaciju?

– Naziv organizacije je tehnička stvar i pitanje budućih zvaničnih razgovora. Suština nije u nameri spajanja dve organizacije, već okupljanja ljudi. Pokret slobodnih građana čine ljudi bez tereta prošlosti u politici, niko od nas se nije ogrešio o javni interes niti učestvovao u bilo kojoj vlasti. S druge strane, na čelo Nove stranke dolaze isti takvi ljudi, a dosadašnji predsednik je obećao da više neće biti ni na kakvoj funkciji. Zbog čega takvi ljudi, ljudi koji imaju veoma slične vizije Srbije kao građanske, evropske i moderne države ne bi radili zajedno? Da bismo i Aris Movsesijan i ja mogli da se zovemo predsednicima nečega? Da bismo merili ko je simpatičniji na Tviteru? Zar nije bolje da radimo zajedno i zar nije dobro da se konačno neko spaja, a ne rastavlja? Imamo posla sa kriminalnom vlašću i svako od nas je samo plen koji čeka svoj red, osim ukoliko nismo zajedno, tada smo mnogo otporniji.

* Imali ste prilike da vidite na kakav način su se tabloidi bliski režimu obrušili na dvojicu vaših prethodnika. Da li ste spremni na takav tretman?

– Niko ne može da u potpunosti bude spreman, ali mora da preživi. Ali nije to najgore što može da vam se desi. Niko ne odustaje od borbe zbog njihovih napada, već kad bude satanizovan sa ove naše strane. Ne mogu Vučić, Martinović, Vučićević ili Željko Mitrović da vas povrede i izbace iz koloseka, to mogu samo oni za koje ste verovali da su vam saborci.

* Da li su mogući razgovori i saradnja sa strankama u Udruženoj opoziciji Srbije po pitanju zajedničkog predsedničkog kandidata za izbore 2022. godine?

– Naravno da jesu, samo što im još nije vreme. Hajde da ne budemo pretenciozni i da sebi zadajemo zadatke koje u ovom trenutku ne možemo da rešimo. Jasno je da postoji nepoverenje, neraščišćeni računi, da ljudi pomalo zaziru jedni od drugih. U takvoj situaciji prvo treba da uspostavimo normalan odnos, da sednemo bez prisustva medija, da ljudi razgovaraju, da se pogledaju u oči, pa ako treba i posvađaju kao ljudi, kažu jedni drugima šta im je na srcu, pa da se oslobodimo tog tereta. Tada će prestati svađe i moći ćemo da napravimo prvi korak. A prvi korak je usaglašavanje oko onoga što nam je svima sasvim sigurno zajedničko, a to su izborni uslovi. Jasno nam je da sa ovakvim izbornim uslovima svaki izlazak na izbore se ne razlikuje mnogo od odlaska na klanje, ali je takođe jasno da ni novi bojkot ne bi bio srećno rešenje. Hajde onda da se oko toga dogovorimo, šta tražimo, na koji način, ko će koju ulogu preuzeti na sebe. Samo sistematskim pristupom ćemo izgraditi poverenje i doći u poziciju da pričamo o kolonama, kandidatima i drugim stvarima.

* Kad smo kod kolona, može li model smene vlasti „u više kolona“ koji je primenila crnogorska opozicija da se prekopira kod nas na beogradskim i budućim parlamentarnim izborima?

– Nije crnogorska opozicija izumela model više kolona pa da mi moramo da se ugledamo na njih. Veštačko preslikavanje rešenja, bez uzimanja u obzir konteksta konkretnog vremena i prostora, gotovo bez izuzetka vodi u propast. Baš kao što i dogmatsko sprovođenje ideologije vodi u fundamentalizam, a fundamentalizam je prečica za katastrofu. Tako i proces masovne privatizacije, koja jeste odlika liberalne ideologije, u uslovima drastičnih socijalnih razlika i nepostojanja izgrađenih institucija dovodi do fatalnih ishoda. Ne možemo samo da prekopiramo nešto zato što smo to negde pročitali ili čuli da je dobro, moramo da radimo sistematično.