Intervju Sergeja Trifunovića, predsednika Pokreta slobodnih građana, za nedeljnik NIN objavljen 23. januara. Novinar: Zoran Preradović

 

Sergej Trifunović, predsednik PSG-a, prvi intervju posle odluke o bojkotu izbora. 

Uporno ponavljam da nije filozofija srušiti Vučića. Previše je afera koje se gomilaju, previše plena koji se mora podeliti. Probni balon spuštanja cenzusa na tri odsto samo je betonirao odluku da ne učestvujemo u vašarskoj zabavi. Služba me obasipa neobičnom pažnjom.

Neko je jednom za Sergeja Trifunovića, predsednika Pokreta slobodnih građana, napisao da je „najbolji glumac u politici i najbolji političar među glumcima“. Može biti da je reč o tek zgodnoj poštapalici, ali ono što je svakako neupitno je da je lider PSG-a neprekidno prisutan u javnosti. Šta je od toga gluma, šta politika teško je razlučiti, jer Trifunović svojim istupima, koji su sve samo ne postupci mejnstrim političara, ne dopušta da bude skrajnut. Makar se radilo i o saobraćajnom udesu zbog koga se nedavno našao na udaru državnih tabloida. U intervjuu za NIN, prvom posle zvanične odluke o bojkotu predstojećih parlamentarnih izbora, govori i o ovom slučaju, previranjima u sopstvenoj stranci, odnosima unutar opozicije, budućem izgledu parlamenta i, razume se, nameri vlasti da izborni census spusti na tri odsto.  

Mnogo polemike i oprečnih komentara minulih dana izazvala je odluka vlasti, preciznije Aleksandra Vučića, da se izborni cenzus spusti sa pet na tri odsto. Kako gledate na ovaj potez vlasti?

Kao na probni balon. Kao na klasični APP (ako prođe, prođe), kao na pokušaj da svog duhovnog učitelja prevali preko cenzusa. Kao i sve ostale vaciće. Potrebna mu je opozicija, pa kao što pokušava da napravi svoju elitu, tako nesrećnik pokušava da napravi opoziciju.

Da li će ovaj potez, kako tvrdi Vučić, vernije odražavati volju građana, ili je to potez za obesmišljavanje bojkota, budući da su ovaj potez zdušno pozdravile stranke takozvane sistemske opozicije?

O „vernoj volji građana“ u atmosferi ucena, prisila, pretnji, crnih džipova bez tablica, pakovanju iste u autobuse sa uvaljivanjem obaveznog sendviča u ruke, bez slobodnih medija i iskompleksiranog Šešeljevog donosioca bureka prvog stepena na njima, besomučno 25 sati dnevno, kod Sarape, Marića, Jovane, Olivere, a zatim za promenu Sarape, Marića, Jovane i Olivere, nema ni govora, osim ako baš želimo da budemo sarkastični ili sardonični. Uostalom, svaka rečenica koju „Vučić kaže“ osuđena je da se u stvarnosti ovaploti u svoju dijametralnu suprotnost.

Ko bi po vašem mišljenju mogao da računa na ulazak u parlament?

Sa ovakvim izbornim uslovima, potpuno je svejedno. Ipak, najviše navijam za Mikija Mausa i Šilju. Zato što su mi beskrajno dragi, još iz detinjstva i podsećaju me na jedan lep period života. A i realniji su od bilo koga ko bi sebe u takvim uslovima i takvom sazivu Skupštine nazvao opozicijom.

Kad smo već kod cenzusa, Pokret slobodnih građana se pre nekoliko dana konačno izjasnio da bojkotuje izbore. Iz ugla antirežimske opozicije stvari su izgledale tako da će uspeh bojkota zavisiti u dobroj meri upravo od vaše odluke?

Još jedno vrlo diletantsko gledanje na situaciju. Prema nekim validnim ispitivanjima javnog mnjenja, učešće PSG u antivakserskoj akciji zvanoj bojkot, nastaloj isključivo iz nemoći da se pređe cenzus, doneće jedan odsto glasačkog tela u istu. Ja i dalje ne kapiram bojkot proglašen u avgustu mesecu. Ja i dalje ne razumem i ne želim da razumem bilo kakvu vrstu defetizma u stanju kada se srpsko društvo nalazi na aparatima. Uostalom, osim nekakvog lepljenja flajera po saobraćajnim znakovima od pre četiri meseca, ja i dalje ne vidim nikakvu kampanju bojkota. Nje jednostavno nema.

Igra li tu ulogu činjenica da će cenzus biti spušten na tri odsto i kakva je vaša konačna odluka?

Taj probni balon od spuštanja cenzusa na tri odsto rekli smo već iz kojih razloga, te spuštanja starosne granice glasača na 16 godina, kako bi mogla da glasaju sada već stasala radikalska deca, samo je betonirao prethodno donetu odluku o neučestvovanju u toj vašarskoj zabavi.

Kako vam izgledaju odnosi unutar opozicije, očita su razmimoilaženja čak i u okviru Demokratske stranke koja je članica Saveza za Srbiju? Spolja gledano stvari izgledaju poludovršeno. Zašto?

Ja na sve ljude iz opozicije gledam kao na validne saborce i saradnike. Dok god su iskreni, dok god znaju šta rade i dok god to što rade ima ikakvog smisla. Savez za Srbiju je svakako veštačka tvorevina kao što je to bio i DOS svojevremeno, ali potpuno smislena i nužna u trenutku svog nastajanja, kada opozicije na političkoj sceni uopšte nije bilo. Savez je sasvim očigledno skup interesa vrlo različitih ljudi, politički i karakterno, i kao takav osuđen je na raspad. I to je dobro, koliko je i prirodno. Kao što smatram da je zdrava desnica potrebna Srbiji, tako smatram da je Demokratska stranka i te kako neophodna. Zato i navijam za njeno ujedinjenje. Takva Demokratska stranka, međutim, teško da će moći da opstane u bilo kakvom savezu sa Dverima ili Narodnom strankom. Zato je raspad SZS pitanje vremena. I to je dobro. Što pre izađemo na čistinu sa svojim ciljevima, političkim uverenjima i programima, koji su negde dijametralno suprotni, a kod nekih osnovnih stvari se negde i poklapaju, politička scena Srbije će biti čistija i vidljivija. Zasad je baš kao i vazduh u Beogradu.

Mislite li da bi stvari izgledale bolje da je opozicija formirala dve kolone?

Mislim. Pokušavao sam da odgovorim kolege iz Saveza od odustajanja od borbe, ali to je prilično nemoguće, kad proglasite bojkot u avgustu. Po mom skromnom mišljenju, izlazak u jednoj koloni bi bio napet i sugerisao nemoć. Izlazak u dve kolone, osim što bi odavao utisak ležernosti, što je recimo kozmetička, nimalo nebitna stvar, ostavio bi biračima ipak nekakav izbor, po kome bi mogli da se opredeljuju shodno svojim afinitetima i političkim uverenjima. Uzeli bi nekih 80 mesta i validno se rvali sa zaraženim majmunima na ruševinama srpskog parlamentarizma u borbi za opstanak i dostojanstvo ovog naroda. Ovako, proglašavanjem bojkota u avgustu, najneodgovorniji smo ispali upravo prema svojim biračima. Pogotovo ako nam se „kampanja za bojkot“, svodi na lepljenje nekakvih flajera po saobraćajnim znakovima, jednom u pet meseci.

Vučić je dosta toga uradio da se razdrobi opozicija, a nije baš ni opozicija bez odgovornosti za takvo stanje. Kako se to desilo?

Zaspali smo tiho, mirno, devojačkim snom. Opomena. Jedno zaspivanje nas je već debelo koštalo dve decenije života, od 5. oktobra 2000. do danas. Ja sam zato ušao u politiku, da se ne zaspi petog od umora i dočeka šesti, koji je izgleda mnogo bitniji. Zato i uporno ponavljam da nije filozofija srušiti ovog nesrećnika. Oni će se dobrim delom, kao i u svim mafijaškim filmovima, izrokati između sebe. Previše afera koje se gomilaju, previše ega koji se mora hendlovati, previše plena koji se mora podeliti. I taj proces je već uveliko u toku. Momenta kad njegova žvalavost padne, odleti na neki Tajland ili u Mađarsku, SNS, taj galimatijas od 700.000 ljudi, postojaće još maksimum 48 sati. Tu treba biti pažljiv, jako pažljiv sa svim preletačevićima. To što se Slina i brat Andrej kolju, a u pozadini romori Zorana, ne sme da znači da bilo ko od njih može i mora biti validni saradnik ili nekakav koalicioni partner. Drugačije je sa onima koji nisu imali izvršnu vlast ili se nisu omrsili. Nažalost, ima mnogo onih koji su ucenjeni, koji su tu da prosto ne bi bili dirani, što ih svakako moralno ne pere, ali, bože moj. Bitno je da nema krvi na rukama.

Postojala je ideja o povezivanju PSG, DS i Pokreta Ne davimo Beograd. Šta se dogodilo s tom inicijativom?

To je prastara ideja, otkad sam postao predsednik PSG-a. Ideja je bila ono što je Marija Bogdanović izgovorila kod Olje Kovačević u emisiji: „Ja se nadam da će taj dečko (hvala vam gospođo za ovo dečko) raditi na ujedinjenju svih pokreta“. I ja sam zaista to imao na umu. Jedno, nikako piramidalno, već horizontalno uvezivanje svih pokreta. Početak je trebalo da bude sa Lokalnim frontom iz Kraljeva, jer su mi delovali kako treba, onda i sa, zašto da ne, Ne davimo Beograd. Moja ideja je bila da ne gušim takve pokrete uvođenjem u PSG, jer i mi smo pokret, i da tamo, recimo u Kraljevu, gde postoji pomenuti Lokalni front, ne pravimo PSG. No, ego je čudo i svi ljudi sa kojim sam o toj ideji razgovarao abortirali su bilo kakvu saradnju.

Hipotetički, kako bi mogao izgledati parlament nakon dolazećih izbora?

Kao Mikijeva radionica. Sa sve rečenicom: „Čemu ovo služi, a uz to i ne radi“?

Nije teško pogoditi da će SNS dobiti i ove izbore, možemo li zamisliti kraj ove vlasti s obzirom na to da brojne afere nisu ostavile traga na njihov rejting?

Kristalna kugla mi je kod automehaničara, pasulj su mi pojele mačke, karte mi se oprale u džepu od farmerki, pa trenutno ne mogu da vam dam odgovor na ovo pitanje.

Istovremeno, ozbiljna previranja se dešavaju i u vašoj stranci. Lidija Martinović, jedna od osnivačica i sada bivša članica Predsedništva PSG, kazala je da su centrali PSG, kolektivno, poslali spisak od 207 članova koji su potpisali da žele da napuste Pokret, dok član Predsedništva Pavle Grbović kaže da ste ostali bez 96 članova? Šta je razlog odlazaka?

Otišlo je 110 članova. To su ljudi kojima sam posvetio i previše vremena, pokušavajući da rešim njihove „probleme“, čujem ih, probam da shvatim šta ih tišti. Poslednji sastanak koji sam imao sa njima trajao je punih sedam sati, oni za tih sedam sati nisu uspeli da izgovore apsolutno ništa smisleno, a jedan njihov uvaženi član potegao je stolicu da udari Pavla Grbovića koji mu se ni obratio nije. Tako da, uz sve dužno poštovanje, trošenje reči i vremena na njih je ponižavajuće uzaludan posao.

Istovremeno, velika larma digla se i oko udesa koji ste izazvali na Novom Beogradu. Čuli smo vašu verziju događaja, ali je pitanje kako su tabloidi gotovo istovremeno imali informacije šta se desilo?

Ne znam kako bih drugačije objasnio ovaj fenomen, osim nesebičnom pažnjom kojom me služba obasipa. Da su tako pratili Babića, rešili bi slučaj Doljevac u roku od odma`.

Prema njihovom pisanju, a pozivajući se na neimenovane izvore, u krvi su vam pronađeni tragovi narkotika. Da li je tačno da ste odbijali da date urin na analizu i da li ste zaista dali krv na VMA i ako jeste šta je pokazao taj nalaz?

Krv sam dao apsolutno dobrovoljno, nisam u stanju da mokrim kad neko stoji pored mene i to zahteva od mene, zaista se izvinjavam. Ako je Vučićeviću i Vučiću toliko stalo do mog urina, mogu slobodno da mi se jave. Ionako sam im ga obećao, doduše u drugoj formi.

Ako ste zaista dali krv, kako to da s VMA cure informacije koje bi morale biti poverljive? 

Informacije najlakše cure kad se izmisle.

Očigledno ste fiksacija Vučiću koji je i ovaj slučaj komentarisao nakon naručenog pitanja?

Nemam stručnu spremu ni nadležnost da se bavim poslom psihoterapeuta, isterivača đavola, kao ni egzorciste, za one sa skupljim kartama.

Ostali ste dužni javnosti odgovor na pitanje ko vam je nudio novac, kako ste sami rekli, da budete koalicioni partner SNS-a i zamenite Ivicu Dačića?

Tužilaštvo nam je svima dužno da počne da radi svoj posao - Savamala, slučaj helikopter, tetka iz Kanade, stanovi u Bugarskoj, smrt Stanike Gligorijević, smrt Andree Bojanić, smrt radnika na građevinama, Krušik, Jovanjica… Nakuplja im se previše posla.

Postoje mišljenja da kada biste odustali od svog imidža i postali mejnstrim političar da bi to bio kraj političke karijere - i za vas i za PSG. Kako gledate na takva razmišljanja, smatrate li da vaš prilično nekonvencionalni nastup jedan deo birača privlači, a drugi odbija? 

Da citiram Zorana Kesića – budale!