Intervju Gorana Markovića, osnivača i člana Političkog saveta Pokreta slobodnih građana za nedeljnik "NIN"
23. avgusta 2018. 
Piše: Olja Bećković

Siguran sam da Aleksandar Vučić neće dobiti podršku za "abortus" rešenje. Ja prvi ću glasati protiv. Protiv Njega. Sam referendum ne znači ništa, ali izjašnjavanje protiv Vučića kosenzusom znači mnogo. A to će se desiti. Ako nismo do sada srešćemo se na tom "protiv" i ja i njegovi sledbenici i nacionalisti.                          

Pre neku godinu Goran Marković je zapisao ove rečenice: ”Većina od nas se oseća kao junak nekakvog filma sa užasavajućim sadržajem kome se ne nazire kraj.Naša priča se, nažalost, nije približila još ni katarzi, a kamoli raspletu.Sve ima oblik nejasne ekspozicije od koje se diže kosa na glavi. Šta će biti kada nastupe peripetije? Da li će početi upadi u stanove i obračuni sa onima koji se ne plaše? “

Retki pažljivi čitaoci će primetiti da je prethodni pasus prepisan sa početka razgovora koji sam vodila sa Goranom na ovim istim stranicama 2016. Dve godine kasnije razgovaramo na kraju  nedelje  u kojoj su gradonačelnici Kosova uputili pismo podrške Vučiću u kojem se ( između ostalog) piše: „Ako do rešenja ne dođe, zbog štetočinskog delovanja gore pomenutih (Jeremić, Đilas, Rada Trajković, Sava Janjić), mi ćemo biti prinuđeni da ih potražimo u njihovim kućama i vilama i da ih upitamo zašto su to uradili srpskom narodu“.

Kako ste ovu poruku razumeli, osim kao priznanje sopstvenoj intuiciji?

 Mislim da ovaj  citat  označava novu fazu delovanja falange - posete neistomišljenicima po kućama i VILAMA!? Eufemizam  „da ih upitamo“ ,u stvari znači -„da ih propustimo kroz šake“. Neodređena formulacija  „zašto su TO uradili srpskom narodu“, u stvari znači  - „ optužićemo ih ZA BILO ŠTA“. Ako se setimo kako su veoma fine zemlje, poput Argentine i Čilea, punile stadione neistomišljenicima, koji su kasnije netragom nestajali, onda pretpostavljam da to možemo očekivati i ovde, u sledećoj fazi „podrške“ teroru.

Šta u stvari očekujete?

Očekujem da gradonačelnici sa Kosova uskoro krenu sa propitkivanjem po “kućama i vilama“. Pretpostavljam da će početi sa vilom Save Janjića, to jest sa manastirom Visoki Dečani, onda će posetiti Radu Trajković (ne znam tačno gde se njena velelepna vila na Kosovu nalazi) a završiće na Dedinju, koje je puno neistomišljenika Aleksandra Vučića, za razliku od njegovih sledbenika koji žive po udžericama na periferiji. Sledi silazak u Beograd i posete svima  koji su izrazili sumnju ili neslaganje sa delovanjem vođe, sa istim pitanjem: “Zašto ste TO uradili srpskom narodu“? Završetak ovog procesa lako je predvideti...Ja sam spreman…

Da li  oni koji naručuju ovakva pisma ipak  kontrolišu da proces još uvek  postoji samo na nivou pretnje?

Citiraću  pisca : „Nezgoda kod mržnje je to, što kad joj jednom otvorite vrata dobijate je mnogostruko više nego što ste hteli. Kada jednom počnete, ne možete stati. Ništa se ne kontroliše teže od mržnje. Lakše je ostaviti piće nego vladati mržnjom“. (Filip Rot „Tragovi na duši“.)    

Ipak mi citirajte Gorana Markovića!

Mislim da se to ne izgovara slučajno i da se kod nas veruje da je takva vrsta obračuna sa neistomišljenicima legitimna. U ovom gradu su neki ljudi upali u tuđe stanove i to u vrlo skoroj prošlosti. Na kraju krajeva, ja živim u stanu u jevrejskoj zgradi koji sam kupio od nekog ko ga je pre mene kupio od države, a ta država je prethodno celu zgradu otela od nekih Jevreja. Iako sam  to kupio legalno mene  ne napušta osećaj nelagode da sam uradio nešto što se ne radi. Kao da iz tih zidova nešto zrači i da me neko posmatra sa izvesnom skepsom,... Onda mi je jedna žena  kad je  došla kod mene u posetu rekla: „Jao, užasno sam se osećala kada sam ušla u vašu zgradu. Tu su, znate, za vreme rata bili esesovci koji su poslednji, 20-og oktobra napustili Beograd. Ovim vašim stepenicama su poslednji Nemci otišli.“

Dok vas slušam, stiže mi slika onog stana iz vašeg filma Već viđeno ...

Stanovi u koje su upadalo imaju neku svoju istoriju i neku priču. Kad sam pravio filmove o tome znao sam da je uvek  bolje sagraditi nekakav objekat nego ući u pravi stan.  Neko bi mi  rekao: „Pa šta? Stan je stan,  uđeš i snimaš?“. Ne! Stan ima svoju priču. A, ti, ako hoćeš svoju priču da pričaš, onda  napravi novi stan u dekoru koji će biti iz tvoje priče, a ne iz nečije tuđe.

Šta u stvari sad govorite?

Poruka „gradonačelnika Kosova“ da će doći u stanove i vile u najdubljoj konotaciji znači: „Ući ćemo u vaš svet i porušićemo ga. Mi ćemo ga prisvojiti, nećete vi živeti u svom svetu nego ćete živeti u našem svetu“. To je to.

Prošle godine ste bili na Kosovu, napravili ste dokumentarni film ,šta ste videli?

 Divne ljude koji tamo žive i neki kriminogeni svet u očiglednoj sprezi sa vlašću koji ih teroriše. Bojim se da će  „rasplet kosovskog čvora“ biti veoma gadan po taj pristojan svet koji je tamo ostao i da  Vučić kao prvu opciju za obračun s njima  planira još veći teror  po svim poznatim komunističkim obrascima. Kada se na njega digne kuka i motika, teror mu je najpouzdanija opcija.

Zašto bi se dizala „ kuka i motika“, ako se do razgraničenja dođe referendumom?

Siguran sam da neće dobiti podršku naroda za takvo rešenje. Ja, prvi ću glasati protiv.

 Protiv čega?

Protiv Njega. I protiv  takvog „abortus“ rešenja. Sam referendum ne znači ništa, ali izjašnjavanje protiv Vučića konsenzusom  znači mnogo. A to će se desiti. Ako nismo do sada, srešćemo se na tom „protiv“  i ja  i njegovi sledbenici i  nacionalisti,....

Da li još stojite iza  Saše Jankovića?

Imam  princip da slušam šta ljudi govore,  iz toga pokušavam  da steknem nekakvu sliku o njima.  Nisam našao kod Saše Jankovića  bilo kakav dokaz da ono što  proklamuje ne misli. Ako i kada nađem dokaze da njegove reči nisu u skladu sa njegovim činjenjem, okrenuću se  i otići, naravno. Nisam  ni u kakvom praktičnom pogledu član svega toga,  ne učestvujem u politici, ali još uvek podržavam ono što taj čovek govori. Nisam pronašao dokaz da laže. U ovom svetu punom laži,  u kome tehnologija služi da se laže, u kome je mehanizam vlasti isključivo u službi laži, nemam  drugog merila osim ličnog osećaja.

Da li verujete da je PSG dobro procenio da nije trenutak za ulazak u Savez za Srbiju?

Ovo ne može  da se reši nikakvim savezima i opozicionim dogovorima, nego pobunom. Ne verujem više  u bilo kakav mirnodopski preokret na izborima.  Nema se više vremena za nove krađe i nove četvorogodišnje mandate zasnovane na prevari.  Ljudi treba da izađu na ulicu. Ne moram da vas podsećam da govorim iz pozicije čoveka od 72 godine. Ne zanima me šta će biti za trideset godina, voleo bih da doživim promenu.

Neko mora da je pokrene?

Narod će da se pobuni.  Da li će povod biti Kosovo, ili neka šmizla koja je uhvaćena u preljubi sa ne znam kim, to je nebitno. Bitno je da kresne trenutak pobune, da se ljudi ustalasaju. Živa bila pa videla kako je to zarazno. Ja sam učestvovao u demonstracijama `68 godine,   bio sam u  Parizu, iskopali su kaldrmu u Bulevaru Saint Germain i napravili barikade iza kojih su stajali Sartr i Simon de Bovoar sa studentima! U toku noći Trifo i Godar su prekinuli Kanski festival  zbog studenske pobune i svi su otišli kući! Taj osećaj da  čovek  može nešto da uradi u svom životu i da vrlo brzo  može da preokrene stvari je vrlo bitan. Kako se zove mlad čovek kome će prvom pući film,  ne znam.

Zašto mora da bude mlad?

Zato da mu film ne bi pucao kao nama „matorcima“ .Mi  smo  to rešili samo izolacijom, unutrašnjom emigracijom, ne gledanjem vesti,.... ali će mlađi  možda reći : „Majku vam  vašu,...“ Nezgoda je sa ovim društvenim mrežama, one mnogo otupljuju. Te društvene mreže su i važna stvar i prokletstvo, jer masa ljudi misli da se time što je napisala neku reč, opsovala Vučića preko društvenih mreža-u stvari,  pobunila. A, nije. To je  ništa.  Pročitali ovi što isto misle kao oni , i -zdravo, doviđenja.

Ovih dana je objavljeno da ćete snimati seriju „Delirijum tremens“ u produkciji RTS-a? Da li je to u koliziji sa  pobunom i samoizolacijom o kojoj govorite?

Da, snimam seriju sa Predragom Ejdusom koja  je u neku ruku priča o njemu. RTS ne čini  samo informativni program. Taj deo programa   koji je  u službi vlasti   nije  cela priča o RTS-u.  Da li ja time što odbijam da gledam  dnevnik, a snimam za dramski, kulturni program RTS-a, vršim nekakav moralni prekršaj?  Mislim da  ne.  Zato što ja što radim ja iznosim svoja osećanja, svoje misli, svoj pogled na svet, što je, mislim, jako dobro. 

Vi postavljate pitanje morala, a ja pitam da li to što  snimate za RTS doprinosi argumentaciji da nema diktature o kojoj govorite? 

Na žalost, nisam Ivo Andrić. On je mogao da celo vreme okupacije provede u sobi u Prizrenskoj ulici i da za to vreme napiše  „Na Drini ćuprija“ i „Travničku hroniku“. Nigde nije izašao osim kada je bio gladan da ode po hranu. Šta drugo mogu  nego da probam  da stvorim  nešto  što je  drugačije i istinitije od svega što nam se prikazuje?

Kako se vaš slučaj uklapa u javna zahvaljivanja  Laze Ristovskog  Aleksandru Vučiću bez čijeg razgovora sa rukovodstvom RTS-a ne bi bilo njegovog filma?

To je sigurno tačno, nema zbora. Ali to spada  u drugu  sferu koju  ne bih nazvao umetnošću. Na žalost, Laza je  svojim  prostačkim nastupom  na Vučićevom predizbornom  skupu definisao sebe kao  pomoćnika vođe navijača, jednog od  onih što se deru najviše i mrze nasleplje. On je to uradio svesno i dobio je tu seriju. Ja  sam svim silama  radio protiv Vučića, nisam uspeo i preostaje mi samo da pokušam da snimim svoju priču....

Ali, izgleda da je moguće da snimate i bez tog blagoslova?

Sad izgleda tako. Ali je pitanje da li ćemo to i snimiti. Ne znam da li isti  ljudi koji su zvali da intervenišu za Lazu  mogu sutra da pozovu zbog mene i kažu: „Šta je ovo, zašto taj snima, prekidaj to, bre,  nema šanse  da on radi, on nije naš“,... može i to da se desi.

Ako bi vas neko pozvao  i najprijateljskije vam rekao: „Snimaćeš, samo smanji doživljaj. Zar ti nije važnije da to snimiš nego da pričaš za NIN?“

Nema šanse. Evo, zato dajem ovaj intervju.  Da sam takvog kova ja bih rekao: daj da snimim ovu seriju, a sa Oljom ću da razgovaram kad bude sigurno da mi niko neće zameriti. Radije neću nikada više ništa snimiti nego da mi se uvuče crv te vrste u glavu.

Da li uvažavate vrstu razmišljanja  kad neki vaši „saborci“ prihvate poziv da učestvuju u Vladinom savetu za kreativne  industrije, ili bilo šta drugo što obećava šansu da bude drugačije i bolje?

Jedno je ući u državnu službu Aleksandra Vučića, a drugo je raditi svoj posao na televiziji, u pozorištu , ili svirati koncert. Čak i da taj poduhvat koji pominješ ima nekakvog smisla, ne bih mogao, fizički ne bih mogao da izdržim da sedim u istoj prostoriji i delim vazduh okružen ljudima koji su u vezi sa ovom vlašću. Da bi ušao  u takvu neku instituciju, čovek  mora da prođe pored portira koji je prethodno dočekao Vučića, Brnabićku,... Ko  prođe pored tog portira,  prodao je dušu. Po meni. Fitilj mi je dogoreo, ne mogu više, to više nije politički stav, ja  imam fizički problem, ne mogu više da ih gledam, jednostavno.

To zvuči dosta komplikovano za svakodnevni život?

Ja sam izašao sa premijere „Ožalošćene porodice“ u Narodnom pozorištu zato što je  gledalište izgledalo kao  kongres  SNS-a.  Uhvatio sam ženu za ruku, gazio po mraku neki narod u mom redu i otišao kući. Moja  žena me je podržala i nije mislila  kako nešto nije u redu samnom. Možda i nije, ali ja  više ne mogu to. Meni je pukao film.

Kada vidim čoveka da čita „Informer“, ili „Alo“ ,ili „Telegraf“, odbijam da komuniciram s njim. Makar me pitao „koliko je sati“, ne odgovaram,  ćutim. Kao da ne postoji.  Smatram da sa tim  svetom ne smem da imam ništa. Možda sam smešan, ali moj film puca na taj način.

U šta veruje čovek kome je puko film?

 Još uvek verujem u pobunu. Mislim da je pobuna jedna od najvažnijih stvari u ljudskom životu i verovatno sam se celog života  oslanjao na Kamijevog  „Pobunjenog čoveka“.  Mi se stvarno nalazimo u apsurdnoj situaciji: ne znamo gde su nam granice zemlje, nemamo pojma koje nam je društveno uređenje, živimo pod strašnim pritiskom jedne autoritarne vlasti koja ne bira sredstva i koja je  usko povezana sa mafijom,... nema koordinata u kojima bismo se orijentisali. Mi smo kao neke bilijarske kugle koje lete od martinele do martinele i - ne možemo da upadnemo u rupu.  Onaj ko igra sa nama stalno promašuje.

 Rekli ste  da još uvek imate osećaj da vas najveće stvari tek čekaju?Š ta ste mislili?

Hjuston je svoj poslednji film režirao ležeći u ambulantnim kolima sa kiseonikom na ustima , na monitorima je gledao kadar,  i tako izrežirao  genijalan film „Dead“ (Mrtvi). Mislim, moguće je sve.

Da li  bi bilo moguće da stavite  u podelu  glumca koji podržava vlast?

Da! Delim ličnost umetnika od dela. Svestan sam da ima jako mnogo genijalnih umetnika koji su teška đubrad, ali ima jako mnogo finih ljudi koji nemaju talenta. Dobar film sa dobrim ljudima bez talenta za sada još nije snimljen.

Kako da završimo?

Imam polusestru koja je 45 godina mlađa od mene. Ona je imala 5, a ja 50 godina kada me je jednog dana predstavila svojim   drugaricama iz obdaništa  predstavila rečima: „Ovo je moj bata!“  Devojčice ,koje, naravno, nikad pre nisu videle „batu“ od 50 godina, su je upitale:: „To – bata??? Pa, je l` on ide u „Školigricu“?. Ona im je odgovorila: „ Ide“. I nije ih slagala.  Ja  celog života igram  boravim školigrici. Igra  je moja vokacija i  to mi  pomaže da opstanem. Ako bih snimao seriju o kojoj smo pričali, opet bih probao  da se igram, iako je tema bolest.  Moguće je i sa tim se igrati. Sve je podložno  smehu. Niko nikom ne može da zabrani da se smeje, duh ne može da se ukine. Može da se ukine finansiranje  „Nušićijade“, smejaćemo se  na Dorćolu. Petričićevim i Koraksovim crtežima će se smejati  i pristalice  Vučića kad ih dovedu na izložbu u „Progresu“ da se zgražavaju. Svaki smeh, makar i u sebi , predstavlja  malu pobunu. U toj igri vodimo.

Ovo mi zvuči kao uputstvo za zatvorenike kako da nauče da cene privilegiju što su im dozvoljene šetnje u zatvorskom dvorištu?

Tačno. Ali u dvorištu se igra i odbojka.

Tačno. Ali, igrali se, ili ne, osuđeni su na doživotnu robiju. Izbor je:samica ili zatvorsko dvorište?

Uputio bih vas na Bresonov film „Na smrt osuđeni pobegao“. To je  film o tome kako  jedan čovek osuđen na smrt za vreme nemačke  okupacije uspeva da pobegne iz pariskog zatvora Sante. Remek delo.

To je fenomenalan savet za sve čitaoce. Htela sam da vas  pitam kada ste se poslednji put smejali, ali, evo, to se upravo desilo. Smejali smo se....

Pa, dabome.