Autor: advokat Radomir Đunić, član Predsedništva i predsednik Odbora za zakonodavstvo i pravosuđe Pokreta slobodnih građana

 

Presudom Evropskog suda za ljudska prava donesenoj po pritužbi br.21794/08 u predmetu Zorica Jovanović protiv Srbije, koja je postala konačna 9. septembra 2013. godine, pored individualne zaštite podnosiocu pritužbe, Evropski sud za ljudska prava je propisao obavezu opšteg karaktera koja tereti državu Srbiju, tako što se obaveze Republike Srbije, po ovoj presudi sastoje u tome da u roku od jedne godine od dana konačnosti presude preduzme „…sve potrebne mere radi ustanovljavanja mehanizma …“ namenjenog da obezbedi „…pojedinačne odgovore svim roditeljima čija je situacija ista ili dovoljno slična situaciji podnosioca pritužbe…“.

Rok za izvršenje izrečenih obaveza istekao je 9. septembra 2014.godine.

Nacrt Zakona o postupku utvrđivanja činjenica o položaju novorođene dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Republici Srbiji, koji bi, nužno i logično, bio osnova tog mehanizma, zacrtanog od Evropskog suda za ljudska prava, na čemu je više puta insistirano od Saveta Evrope, Odbor za pravosuđe, državnu i lokalnu samoupravu uputio je Skupštini Republike Srbije na razmatranje.

Javna rasprava o ovom zakonu nije vođena, osim jutarnjih ili popodnevnih „sitcom rasprava“ između kvazi-poznavalaca i prava i materije i nekolicine, višedecenijskom tugom i patnjom izmučenih roditelja na kojekakvim celodnevnim reality-show  televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

Iako su za postupak rasprave o nacrtu i, eventualno, usvajanje, ovog zakona, sa zakašnjenjem od preko pet godina, najviše zainteresovane porodice čija su novorođena deca nestala iz porodilišta u prethodnih pola veka, nacrt zakona je intrigantan takođe za stručnu javnost, jer sadrži takve nedostatke, u celosti, da se pravnička struka, s pravom, pita koje je struke bio „pisac“ istog nacrta!

Pre svega, u nacrtu nedostaje definisanje osnovnih pojmova, što svaki zakonski akt sadrži na samom početku. To je dovelo do problema jezičkog tumačenja zakonskih normi jer kada se primene pravila leksike, sintakse i gramatike, problem nastaje već kod određivanja šta je, zapravo, dobro koje se štiti, jer kada kažete „novorođena deca za koju se sumnja da su nestala u porodilištima“ odmah se postavlja pitanje stepena sumnje, o čemu „zakonopisac“, očigledno ne poznaje materiju! Ne može se „sumnjati“, niti reći „sumnja se“, to je laiciziran opis esencijalnog problema. U ovoj materiji jedino se utvrđuje da postoji „razumna sumnja“ ili su utvrđene činjenice „izvan razumne sumnje“.

U vezi uvoda u ovaj tekst…, ako je proklamovani cilj zakona izvršenje obaveze koja je Republici Srbiji naložena presudom Evropskog suda za ljudska prava, kako je moguće doneti takav zakon, a ne pozvati se na čl.16.Ustava Republike Srbije kojim je regulisan položaj pravila i akata međunarodnog prava u domaćem pravosudnom sistemu!?

Ili, ne pozvati se na čl.22.Ustava koji utvrđuje pravo na sudsku zaštitu povodom povređivanja ili uskraćivanja ljuskih prava i pravo na uklanjanje posledica koje su nastale?

Ili, na čl.64.Ustava kojima se regulišu prava deteta i čl.65. koji reguliše prava roditelja?

Ovako, očigledno iz ugla samih tvoraca, rečnikom samog teksta nacrta koji je predmet ovog teksta analize, ovaj nacrt izgleda sklepano za potrebe „tamo nekih Evropljana“, a „ovi naši šta urade, urade…“.

To je zona u kojoj zakona, ni zakonitosti više nema.

Kako se razmatra sam nacrt zakona, slede sve mane pravne prirode, logičke nenormalnosti i procesne neutemeljenosti ovog nacrta – u punom sjaju.

Dakle, ako je ratione temporis vezan za datum 1.januar 1970.godine, zbog čega je uslovljen činjenicom nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja?

Pa, pomenutom presudom pomenutom u 1.stavu ovog teksta, Ustavom Republike Srbije i Evropskom Konvencijom o ljudskim pravima, pravo napaćenih, aktivno legitimisanih lica u ovim postupcima, a to su roditelji i najbliži srodnici ne vezuje se za bilo koji vid zastarelosti, procesni ni materijalni.

Da li ovo znači da roditelji koji tvrde da im je novorođeno dete oduzeto krivičnim delom u poslednjih deset godina, koliki je apsolutni rok zastarevanja krivičnog gonjenja, shodno čl.103. i čl.104.Krivičnog zakonika, za krivično delo oduzimanje maloletnog lica, i to novorođenčeta, propisanog u čl.191.st.2.u vezi st.1.Krivičnog zakonika, nisu aktivno legitimisani da budu predlagači za pokretanje postupka shodno ovom nacrtu zakona?

Ovo pitanje otkriva sledeće nelogičnosti u nacrtu zakona, a koje obesmišljavaju i vođenje postupka i umrežavanje pravosudnog aparata radi smislenog i svrsishodnog delovanja.

Dakle, odredbom čl.14.st.1.nacrta zakona određeno je da „…sud po predlogu kojim se pokreće postupak odlučuje u jednostranačkom postupku po pravilima vanparničnog postupka…“, a već u sledećem stavu određeno je da će se u istom postupku „…primenjivati zakon koji uređuje parnični postupak…“, što ukazuje da treba pokrenuti postupak za ispitivanje okolnosti pod kojima su „pisci“ ovog nacrta stekli zvanje diplomiranog pravnika…

Nekoliko pitanja za njih:

  • koji zakon će primenjivati četiri (odabrana viša suda, po jedan sa teritorije svake apelacije) prvostepena suda koji su određeni da vode prvostepeni postupak i neimenovani drugostepeni sud, u ovom vanparničnom postupku – Zakon o vanparničnom postupku ili Zakon o parničnom postupku?
  • ako je postupak jednostranački, kako se mogu primenjivati odredbe Zakona o parničnom postupku?
  • ako će se primenjivati odredbe Zakona o vanparničnom postupku zbog čega nisu predložene i izmene tog zakona, konkretno procesnih odredaba tog zakona  radi primene ovog nacrta zakona, kada već pravila ovog postupka nisu utvrđena u ovom nacrtu zakona, što je bilo logično i što je primenjivano više puta, npr. prilikom donošenja Zakona o javnom beležništvu, u čijem pisanju su učestvovala, izgleda, ista lica iz istog Ministarstva, koja su pisala i ovaj nacrt?
  • ako je Zakonom o vanparničnom postupku, koji bi trebalo primenjivati u jednostranačkom, vanparničnom postupku, u čl.9. određeno da je „u statusnim pitanjima isključena javnost“, zbog čega je u nacrtu zakona određeno da postupak može da bude i otvoren za javnost?
  • ako, shodno čl.20.teksta nacrta, sud, nakon saznanja da postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, podnese krivičnu prijavu nadležnom javnom tužilaštvu, šta se događa sa tokom ovog vanparničnog postupka?

Kad smo na terenu procesnog prava i konkretne primene, nacrt zakona sadrži nedostatke usled kojih je po njemu nemoguće sprovoditi dvostepenost u odlučivanju. U odredbama čl.24., 25. i 26., koje regulišu tzv.žalbeni postupak određeno je da se žalba izjavljuje nekom apelacionom sudu, da li je to apelacioni sud po teritorijalnoj podeli prvostepenih (određenih viših) sudova, ili je samo Apelacioni sud u Beogradu nadležan za sve drugostepene postupke – nije razjašnjeno.

Određeno je da se žalba može izjaviti samo zbog visine pravične naknade, što znači da se po bilo kom drugom osnovu, u vezi statusnih pitanja, žalba odbacuje kao nedozvoljena, što je grubo kršenje prava stranaka u ovom postupku, a o tome, u reality javnoj raspravi koja se sprovodi u prethodnom periodu niko nije prozborio ni reč, kao da ni ciljnoj grupi, roditeljima dece, nije predočeno koje se zlo krije odredbama zakona koji bi trebalo da razreši njihovu patnju…

Naposletku, čl.26.nacrta određeno je da se „…u postupku po žalbi shodno primenjuju pravila prvostepenog postupka propisana ovima zakonom…“(!!!)

Pa, koja su to pravila prvostepenog postupka propisana, malo parnični, malo vanparnični…

Takođe, ukazujemo i na sledeća pitanja i statusne situacije koje ovaj nacrt ne obuhvata.

Prilikom imenovanja aktivno legitimisanih lica, primenom numerus clausus precizno su navedeni srodnici novorođenog deteta čiji se status utvrđuje, koji mogu pokrenuti ovaj postupak, išlo se metodom nabrajanja srodnika, a ne određivanjem stepena srodstva, što je već, samo po sebi, indikativno za nastanak nekih drugih konfliktnih situacija između samih srodnika, npr. iz oblasti naslednopravnih odnosa.

Međutim, polazeći od napred navedenih ustavnih odredbi i međunarodnih konvencija, u spisku aktivno legitimisanih pokretača postupka nedostaje još jedno lice. Nekada novorođeno dete koje posle usvajanja ovog zakona namerava da utvrdi svoj status „novorođenog deteta koje je nestalo iz porodilišta u R.Srbiji“… Takvo lice može svoju tragičnu sudbinu spoznati bilo kada u svom životu, može utvrditi ko su mu biološki roditelji DNK analizom u posebnom postupku regulisanom Porodičnim zakonom, ali pravo na nadoknadu nematerijalne štete po osnovu prava na porodični život, kao ni materijalne štete ne može da ostvari. Kakva su prava tog lica? Zašto ono ne postoji u ovom nacrtu zakona?

Takođe, posebno ukazujemo, što će potvrditi i lica iz struke, sudije koje treba da budu postupajući prvostepene sudije-pojedinci i članovi drugostepenih veća, za uzimanje u rad ovakve materije, nužno je da sudije budu posebno obučene i osposobljene, kao i druga stručna lica koja postupaju u ovim postupcima. Takvih odredaba u nacrtu zakona nema, čak ni u naznaci, iako o takvoj obuci mora biti donet poseban pravilnik koji se vezuje za primenu samog zakona.

Nažalost, i pored svih napred navedenih nedostataka teksta nacrta zakona, pretežan broj udruženja roditelja, napaćenih ljudi koje je zadesila ova užasna tragična sudbina, kao ključni nedostatak ovog nacrta potencira odredbe čl.21.st.3. teksta nacrta kojim je određeno da ako nije moguće utvrditi činjenice u vezi položaja nestalog deteta „rešenjem se konstatuje da nije moguće utvrditi položaj nestalog deteta“.

S pravom kažu da ih to ne zadovoljava. Ali, istina o ovom nacrtu teksta zakona je daleko lošija upravo po njihov status i ostvarivanje njihovih prava, od samo te izdvojene odredbe, jer kakve predloge procesnih vratolomija ovaj nacrt sadrži, teško da bi se ikada i stiglo do bilo koje prvostepene odluke.

Razmatrajući tekst nacrta Zakona o postupku utvrđivanja činjenica o položaju novorođene dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Republici Srbiji, nužno je ukazati da nedostaci predloženog zakona, pre svega procesni, koji su analizirani u prethodnom tekstu, su takve prirode, da dovode u pitanje da li se i kako, uopšte, može pokrenuti i voditi postupak, kao i izvršnost i izvršivost samih odluka donetih u takvom postupku, što obesmišljava ceo zakonski projekat.

S toga, ovaj nacrt, kao elementarnu nepogodu u pokušaju za sistem pozitivnog prava u ovoj zemlji, treba povući iz skupštinskog postupka i uraditi potpuno nov i celovit predlog zakona, jer bi, u slučaju usvajanja i proglašenja zakonom – takav zakon bio strano telo za sve druge materijalne odredbe i procesne zakone sa čijom se oblašću poklapa oblast tog zakona.