Sve vanredne situacije i vanredna stanja neizbežan su test organizacije društva.

Najnovija pandemija korona virusa dodatno je doprinela da se društveni život, ionako ugrožen i suprotstavljen solidarnosti, rastoči na svakodnevnu proveru odgovornosti prema zajednici i preispitivanje ličnih potreba. U takvim vremenima, po pravilu, stradaju ljudi, kako direktno ugroženi nepogodom, tako i ophrvani emitovanim strahom. Međutim, kao proviđenje tog vidljivog stradanja, dolazi do razmimoilaženja linije obrazovanja i linije moralnih zahteva. Naime, obrazovne ustanove, u ovom slučaju ustanove kulture i organizacije koje se kulturnom bave, bivaju spontano usmerene na tišinu i na čekanje, dok se moralni zahtevi prema zajednici povećavaju. Valja biti solidaran, iskren, disciplinovan, požrtvovan, hrabar, dobar, odmeren u vanrednom vremenu. Protivno tome, kultura koja jedina garantuje ostvarenje tih moralnih zahteva, se još više zakopava alarmantim vestima iz celog sveta, posloženo prioritetima vanrednog stanja. Ta “trijaža” deluje opravdano samo na prvu misao.

Sekretarijat za kulturu gradske uprave grada Beograda je obavestio učesnike konkursa za fnansiranje i sufinansiranje projekata u kulturi kao i projekata umetničkih, odnosno stručnih i naučnih istraživanja u kulturi, da se konkurs neće realizovati.

Ako ostavimo po strani ogroman trud ljudi koji su na projektima radili tokom prethodne godine, ulagali sve što imaju za dobrobit društva i nadali se podsticajima kada crnih oblaka još nije bilo, ostaje nam pitanje koji romori iz tišine. Sme li se u vanrednom stanju govoriti o redovnim stvarima? Da li interesovanje javnosti preuzima vođenje trijaže, pa se kultura posmatra kao radno nesposoban stariji gospodin pun hroničnih bolesti, a sve za spas mladog, radno i vojno sposobnog ekonomski samoodrživog čoveka? Takvi mučni odabiri prioriteta, svojstveni su i neophodni vanrednim stanjima i situacijama kada su ugroženi svi ljudi. I iako se može reći da je postupak u tim okolnostima opravdan, ta metodologija se, uprkos svemu, ne sme preslikavati na druge manje ugrožene, aspekte života. Ona mora ostati rezervisana samo za vremena bez alternative.

Pomisao da će nakon pandemije, ljudi spontano probuditi u sebi osećaj solidarnosti i saosećanja, je idealizovana slika bez sećanja na istoriju dvadesetog veka. Strah ne proizvodi dobrotu samostalno. Ugroženost takođe. Nedostajuće jedinjenje u toj smeši oporavka i preporoda društva, mora biti kultura. Bez nje strah, rađa samoživost, ugroženost rađa svirepu borbu a nemaština, otimačinu.

Kultura se, iako skrivena, nalazi izmedju svakog namotaja toalet papira. Problem nastaje kad pomislite da je važna količina da bi ste bili „kulturni“.

 

Vladimir Pajić, 
predsednik Odbora za Kulturu PSG