Poštovani članovi,

 

Nakon nekoliko meseci na funkciji Predsednika beogradskog odbora želim da podelim s vama utiske koji vam, nadam se, mogu biti interesantni.

Sa povećanjem odgovornosti u okviru pokreta rastu i obaveze koje svojevoljno preuzimamo na sebe. Takav odnos prema organizaciji je dobar i plodotvoran, ali često može biti opterećenje i može oduzeti vreme. To, verujem, oseća svaki član pokreta, a naročito onaj koji je aktivan i koji je na sebe preuzeo neki zadatak. Vreme je ono što poklanjamo društvu, pored političke ideje. Ono je oličeno u aktivizmu. Ono nam najviše znači.

Kako je vreme naš najznačajniji resurs, često ga preispitujemo i čuvamo. Njega štedimo i o njemu vodimo računa. Iz toga proizilaze dva važna pitanja. Pitanje poverenja i pitanje svrhe. Ili da uprostimo u pitanje:

“Čemu sve ovo?

-

Beograd je glavni grad. Sada zaposednut od strane loših ljudi. Nebrojeno puta smo analizirali šta nam se to dešava. Našli bezbroj odgovora i nebrojeno zaključaka. Mnogo sastanaka smo proveli u razgovorima o njima. Pojeli su nam vreme devedesetih, pojeli su nam godine života, jedu nam sada mnogo trenutaka. Jedu nam vreme. I zašto im to i dalje dozvoljavati? Zašto im dati i sastanke?

Naše zajedničke trenutke im ne smemo poklanjati kad ih već otimaju. Naše zajedničko vreme je naš trenutak. To je trenutak za osmišljavanje dobrog Beograda. Naše zajedničko vreme ćemo posvetiti najboljima, a ne najgorima. Posvetićemo ga Beogradu koji je grad za sve, ne samo za pojedince. U tim zajedničkim trenucima imamo priliku da ovaj grad osmislimo i stvorimo. Da ga preispitamo i razvijemo. Da on postane prostor između nas. Da taj prostor ispunimo idejom i kreativnošću. I da time istisnemo najgore. I u nama i u njima.

U narednim godinama, popunjavanje tog prostora će biti najznačajnija stvar koju možemo uraditi. Jer ukoliko se u taj prostor ne slije kvalitet i ideja, vakuum će u naše prostore ponovo privući katastrofu.

I onda ćemo se pitati “Kako se to desilo?”

-

Izmedju pitanja “Čemu sve ovo?” i “Kako se to desilo?” ja biram ovo prvo.

Ono je neizvesno ali nada i počiva u neizvesnom. Ono je pitanje budućnosti.

Drugo pitanje je očajni usklik o istoriji koja se ne može promeniti.

Zato se slobodno pitajte „Čemu sve ovo?”.

Jer sve dok se pitamo “Čemu sve ovo?”, nismo postali očajni usklik istorije.

 

Srećna vam Nova Godina i božićni praznici!