Autorski tekst Saše Milenića, člana Predsedništva PSG, objavljen u Kragujevačkim 4. jula 2019. godine. 

 

''...samo oni koji nisu vodili rat mogu da donesu mir...''

Borka Pavićević, Glava u torbi

 

 

Ovo je esej o suštini, tekst o srži politike, kratki napis o idealima i vrednostima. Vest o smrti Borke Pavićević (1947 – 2019) jeste okidač, neposredni impuls i povod refleksiji, ali ovo nije tekst o njoj. Osim kao svojevrsni, atipični, refleksivni in memoriam, dakle, pogled u dubinu koji je po nekad, izuzetno, neophodan, e da bismo pojedine ličnosti kraj nas i pred nama uopšte mogli videti.

Naslov teksta je poslednja rečenica koju je Borka Pavićević razmenila sa mnom. Na ovde opisanoj majskoj skupštini Pokreta slobodnih građana, čiji je i ona osnivač, razgovarali smo vrlo kratko. Njoj, zapravo, valjda po prvi put, nije bilo do mnogo blagoglagoljanja. Htela je da mi stavi do znanja da razume moj programski tekst o dugoročnoj politici mira, da podržava inicijativu Šumadijske regije, i kako želi da pripomogne. Uz klimanje glavom, zatvorenih očiju, gest kojim se bez reči objašnjava da je sve prethodno dobro poznato, šapnula mi je na uvo, e da se poruka ne izgubi u žamoru Skupštine, kao nešto mnogo važno, jednu poentu, geštalt u okviru kojeg treba predstavljati Šumadiju i hvaliti Šumadince:

  • Šumadija je odbila da ide u rat!

 

Dezerteri, konji i junaci

Kako sad, pa neprihvatanje boja da ide u račun, a ne na dušu Šumadije? Zar Šumadinac nije, po opštem shvatanju i samorazumljivom narodnom predanju, seljak i ratnik. Gedža – cokula! Onaj što mu se ratni put, kao dugi sedi brk, uvija od voždove ustaničke bitke kod Batočine, pa upreda preko opsade Jedrena i Bregalnice, te prelazi preko Albanije i Kajmakčalana. Zar Šumadinac nije Solunac, sunce ti kalaisano, sa staklenim okom i Karađorđevom zvezdom! Zar rat i vojevanje nisu biće i slava Šumadije?

Uistinu, tako su nas učili i vaspitavali. Ne samo država i škola, nego i selo i grad i familija, rečju, zajednica, njeno predanje i ukupna tradicija. Tradicija koja svoje strahopoštovanje i zavetnu neupitnost crpe iz ''kolevke Belonine'', iz tog fantazmagoričnog mitskog poprišta gde su bojna koplja polomljena, a u krvi konji i junaci.

Međutim, rastvorimo li epski deseterac u nešto malo savremenog senzibiliteta, zamenimo li samopoštovanjem to prenošenje preko realnog u inscenirani svet mita, i dostojanstvu svog trenutka damo li njegovo pravo, makar ravno sa dobom predaka, mogli bismo doći do nekih neprijatno jednostavnih pitanja.

Zašto bi svom unuku trebalo da je bolji deda koji ima Karađorđevu zvezdu i stakleno oko, od dede bez invaliditeta, vijetnamskog sindroma i bez ikakvih proteza? Zar ne bi lepše bilo s takvim očuvanim dedom obići Solun, u jeku turističke sezone, uz otvorenu mapu i spremnu video kameru, a bez pukova sa ratnim zapregama, artilerijom i intendantskim provijantom pod pratnjom neizbežnih miševa, vašaka i buva? Da smo malo manje ratovali, da li bismo više i slobodnije putovali svetom?

Ovde valja uočiti kako tradicija nužno ide u paketu s epskom intonacijom, bojnom trubom, oficirskim epoletama i ratom. Kako su otadžbinske vrednosti suštinski skopčane i nerazdvojno povezane sa mobilizacijom, neprijateljstvom i nalogom lične žrtve. Hrane li se te utvare, nacije i  patriotizma, nekom zdravijom i kultivisanijom hranom osim uvek iste presne krvi svojih podanika?

Imamo li mi pravo da nas tradicija i istorija, osim što su nas uvek gurale u rat, za promenu malo ostave i na miru? Šta je sa običnom ljudskom željom da se slobodno traga za ličnom srećom? Možda je obrazovanje, upoznavanje književnosti i filmske umetnosti, putovenje preko granice, omladinsko sklapanje poznanstava sa vršnjacima iz drugačijih sredina, koji govore drugim jezicima, ne samo pojedincu milije nego vrednije čak i za naciju i sam patriotizam?

Ako ljudi u Srbiji stvarno žele mir, ličnu sreću i socijalno blagostanje, zašto tako lako podležu argumentaciji mržnje i zastrašivanja neprijateljem, zašto se masovno ubacuju u ideološki program mobilizacije i po pravilu glasaju za ratnu opciju, za nacionalističke i populističke partije? U čemu je gravitaciona moć večnog vraćanja iste ratne sudbine?

Kultura mira, demobilizacije društva i društvene refleksije, posvećena civilnim vrednostima i pravima čoveka, u Srbiji postoji. I kao misija, i kao aktivizam i kao politička opcija. Ako građani Srbije zaista žele mir, ličnu sreću i socijalno blagostanje, zašto sami sve te opcije guraju u stranu, rutinski stigmatizuju kao dezerterske i defetističke, pežorativno kao građaniste, drugosrbijance, komunjare, ili čak sasvim optužujuće kao Soroševce i strane plaćenike? Zašto se kultura mira i civilnog društva u Srbiji može zamisliti samo kao tuđi projekat, infiltriran i finansiran novcem neprijatelja? Znači li to da su Srbi i Srbija ne samo nesposobni nego i nevoljni da žive u miru?

 

Gramatika mobilizacije

Istini za volju nije to problem samo Srbije već svakog nacionalizma. Nacije i nacionalizmi, tako osetljivi na svoju posebnost, različitost i jedinstvenost, zapravo su građeni svi na isti kalup. Na kalupu tradicionalizma, militarizma i patrijarhalne autoritarnosti sazdani su svi nacionalizmi sveta. Za njihove kontraste i sukobe se može reći isto što i za reciprocitet  bilo kog socijalnog stereotipa, zasnovanog na zaziranju od drugog i drugačijeg. Mali Japanci, naime, u velikoj većini drže za nepobitno da njihovi beli zapadni vršnjaci imaju kose oči, i uopšte im nije jasno kako se među sobom razlikuju, kad su svi očigledno isti.

Kompletna tradicija nacionalnih država zasnovana je na programu mobilizacije i permanentnih priprema za rat. Ta permanentnost je doslovna i tiče se svake materijalne i simboličke aktivnosti društva. Što će reći, logika rata je uveliko izašla iz okvira striktno vojnih poslova i nastanila se u religiji, folklornim vrednostima, misaonim konstrukcijama kojima se tumači svet, u jezičkoj građi, čak gramatici. U krajnjem, ona zaposeda i intimu pojedinca. Vrlo često, program mobilizacije efektivno deluje u nekim od vojske udaljenim i prividno nepovezanim, kvazicivilnim konceptima.

Tako, neke sasvim svakodnevne, banalne teme mnenjskog pogovaranja stvarnosti, samo operativno razrađuju i sprovode vojne komande i dužnosti, čak bez svesti neposrednih izvršilaca u nametanju drila. Na primer, u Srbiji je jedna takva stvar veoma popularna tema patriotske borbe protiv ''bele kuge''. Na stranu što ta tema nekritički širi jedan rasistički mit, o naciji kao sorti, kao da je nacija nešto što se zasniva na krvi i genski nasleđuje. Primarna je, međutim, patrijarhalna mobilizacija ženskog tela i njegove reproduktivne specifičnosti, a za potrebe popune u regrutnoj bazi. Gde to piše da je žena dužna i u obavezi da rađa? Gde stoji da u tom najintimnijem čudesnom činu, nošenja u svom telu novog ljudskog bića, ima vlasti i udela bilo koja volja osim volje same majke? Ali nacija bi, eto, malo seksistički, malo nacionalistički i rasistički, ali svakako i primarno militaristički, da se pozabavi onim delom vojnog arsenala defenisianim kao mašina za rađanje. Još ako ozakoni obevezu služenja vojnog roka, milina jedna: nacija kao garnizoni perpetuum mobile!

U Srbiji čak i akademici učestvuju u borbi protiv ''bele kuge'', bez primisli da bi u malo osetljivijim i civilizovanijim društvima, sa jačom tradicijom sudstva i ljudskih prava, za tako nešto mogli da završe i na optuženičkoj klupi. To samo pokazuje sledeću bitnu stvar: da je na srpskom jeziku izuzetno teško misliti demobilizaciju i mir. Uglavnom neshvatljivo.

Zato samo povremeno, kao iracionalni krik, izbije neki antimilitarni incident, poput masovnog bacanja oružja od strane šumadijskih rezervista, koji su stihijno napuštali vojne jedinice u ratovima 90ih, u kojima Srbija, dakako, nije učestvovala. Čak ni aktivisti i mediji koji su se bunili protiv podizanja optužnica i vojno-policijske prakse objavljivanja spiskova vajnih dezertera, nisu uspevali da domaše jasnu i punu formulaciju otpora. To što je Šumadija odbila da ide u rat ostalo je na nivou jednog incidenta i nikada nije preraslo u političku platformu demobilizacije. Još manje u atribut kojim bi se Šumadija ponosila. Tek jedna anegdota, na pola puta između nervnog rastrojstva i prećutane sramote.

 

Dugoročna politika mira

Na našim fakultetima država se još uvek izučava kao monopolisana sila, pa tako i funkcioniše. Atributi njene suverenosti neupitno su nacija, vojska, policija ... Ali toga ima i u koncentracionim logorima, zloglasnim entitetima negacije države i prava. Ono čega tamo nema, a što bi trebalo da je esencija i razlog postojanja države, jesu ljudska prava.

Država sa ljudskim licem, koju su građani osvojili i sebi podredili, koja funkcioniše kao instrument zaštite univerzalnih ljudskih prava, bila bi zasnovana na političkom dogovoru paksaktivnosti: umesto permanentnih priprema za rat, takva bi država bila vođena dugoročnom politikom mira. Ona za sada postoji samo kao političko drugo, kao misao i akcija alternative.

Ona tek mora da stvori svoj rečnik, svoju kulturu, da zasnuje tradiciju demobilizacije  i sistem vrednosti mira. Za početak, mora da dekonstruiše nasleđene pojmove i institute tradicije, da pokaže odnose moći kako rade prikriveni u tradicionalno maskiranoj samorazumljivosti. Potom i da ih transformiše u pacifikovani govor i misao, u akciju i institucije mira.

Politički analitičari, novinari, sami stranački aktivisti i prvaci, po pravilu, alternativu shvataju i određuju ne kao nešto bitno drugačije, već kao nešto bitno drugorazredno. Ostaje nejasno: zašto bi i kako ljudi mogli da se nadaju promenama i drugačijim ishodima ako nemaju odvažnosti da promene bazični model političkog mišljenja?

Ja, ipak, u ušima imam jasan glas: Šumadija je odbila da ide u rat! I nisam siguran da li je taj glas moj, Borkin ili ipak same Šumadije.