Narodna skupština Republike Srbije usvojila je 21. maja predlog izmene Krivičnog zakonika[1] kojim je, između ostalog, uvedena i doživotna kazna zatvora za učinioce krivičnih dela: teško ubistvo, silovanje, obljuba nad maloletnom osobom, trudnicom i nemoćnim licem, bez mogućnosti davanja uslovnog otpusta. Iako nije bila predmet inicijative Fondacije „Tijana Jurić“, kazna doživotnog zatvora je uzgred uvedena i za krivična dela: ubistvo predstavnika najviših državnih organa, teška dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Srbije, udruživanje radi vršenja krivičnih dela, genocid, zločin protiv čovečnosti, ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ratni zločin protiv ranjenika i bolesnika, terorizam itd. Ne ulazeći dublje u kriminološko-penološku problematiku, Pravni tim Pokreta slobodnih građana će u nastavku ukazati na tri najspornija momenta kod već usvojenih izmena zakona, u nadi da će u nekim budućim vremenima, isti manir biti istorijski kuriozitet, a ne svakodnevna realnost.   

 

I Institut kazne doživotnog bezuslovnog zatvora       
 

Doživotni zatvor ima značenje zatvorske kazne na osnovu koje osuđeni ostaje u zatvoru do kraja svog biološkog života. Devedesetih godina 20. veka države članice Saveta Evrope nakon ratifikacije Protokola 6 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava[2] (dalje: „EKLjP“), kojom je ukinuta smrtna kazna, uvedena je kazna doživotnog zatvora. Poslednja egzekucija u državi članici Saveta Evrope izvršena je 1997. godine, a od 2013. godine Evropa je pravna zona u kojoj, sa izuzetkom Belorusije, ne postoji smrtna kazna. Ono što poslednje izmene Krivičnog zakonika našu državu izlažu neizbežnim postupcima pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu (dalje „ESLjP“) je nepredviđanje mogućnosti izricanja uslovnog otpusta što je po case-law praksi direktno kršenje člana 3. EKLjP kojim je propisano:

„Niko ne sme biti podvrgnut mučenju, ili nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju.“.

Naime u slučajevima Vinter i drugi protiv Velike Britanije[3] (posl. br. 66069/09, 130/10 i 3896/10), odnosno Laslo Mađar protiv Mađarske[4] (posl. br. 73593/10) ESLjP je zauzeo stav da se propisivanjem doživotne kazne zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta najgrublje krši čl. 3 EKLjP. Na ovom mestu skrećemo pažnju da je u čl. 16. st. 2 Ustava Republike Srbije[5] propisano:

„Opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju. Potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom.“.

Citirani članovi znače da se odredbe EKLjP primenjuju i na domaće pravo, odnosno da naša država kao potpisnica navedene konvencije potpada pod jurisdikciju navedenog suda, kada se, u skladu sa zakonom iscrpe sva druga pravna sredstva propisana domaćim pravom. Šta to za nas konkretno znači prevedeno na laički jezik: Kada u narednom periodu dođe do primene navedene kazne, te okrivljeni iskoristi sve pravne lekove, uputi predstavku ESLjP-u, ista će biti neminovno usvojena, što će za posledicu imati dva moguća ishoda. Prvi, ponovna promena Krivičnog zakona i uvođenja mogućnosti uslovnog otpusta i drugi, ukoliko Republika Srbija ne postupi u skladu sa navedenim uputstvom, potencijalno izbacivanje iste iz Saveta Evrope, što bi značilo mračno doba za sve do sada postignute standarde ljudskih prava koje smo implementirali kao ravnopravni članovi evropske porodice prava.

Da navedeno nije samo prazna priča jednog opozicionog pokreta govori činjenica da je 7. maja, Komesar Saveta Evrope, gospođa Dunja Mijatović uputila aktuelnoj Ministarki pravde, gospođi Neli Kuburović pismo[6] kojim se skreće pažnja na kolizije do kojih će doći ukoliko se sporne izmene zakona usvoje.

Ono što takođe govori o populističkom motivu kritikovanih izmena je pompezno nazivanje zakona od strane najviših predstavnika državne vlasti vlastitim imenom žrtve krivičnog dela, nakon čije smrti je pokrenuta inicijativa za izmenu zakona. Takođe, ni manje ni više nego Ministar pravde i Predsednik nazivaju navedenu kaznu demagoškim floskulama „doživotna robija“ što predstavlja vid srednjevekovne sankcije zatvora, kada se osuđenom osim oduzimanja slobode kretanja, uskraćuju još brojna ljudska prava. Smatramo da nije previše očekivati sa visoki funkcioneri, koji su pritom vajni pravnici drže zakonske formulacije.   
 

II Nepostojanje javne rasprave     
 

Naime, članom 41. Poslovnika[7] Vlade Republike Srbije propisano je:

„Predlagač je obavezan da u pripremi zakona kojim se bitno menja uređenje nekog pitanja ili uređuje pitanje koje posebno zanima javnost sprovede javnu raspravu. Javna rasprava se može sprovesti i u pripremi strategije razvoja, uredbe i odluke.“

Iako se radi o centralnom izvoru materijalnog krivičnog prava, iako se suštinski menja raspon maksimalnih kazni i to velikog broja krivičnih dela, nikakva javna rasprava nije vođena, niti su eminentni stručnjaci iz oblasti kriminologije, penologije, te pripadnici civilnog sektora, udruženja sudija, tužilaca, advokatskih komora, dobili priliku da daju svoje mišljenje, sugestije i kritike na račun spornih izmena. Navedeno govori u prilog tvrdnji da su motivi za navedenim promenama isključivo populističke, dnevnopolitičke prirode, a ne stvarna želja za smanjenjem kriminaliteta i temeljan pristup izgradnji efektivnije kaznene politike. Navedena kritika je takođe našla svoje mesto u prethodno pomenutom pismu Komesara Saveta Evrope, ali se stiče utisak da takav organ ne predstavlja dovoljan autoritet, što svakako predstavlja dodatni pokazatelj da se grubo kršenje pravnog poretka, sa internog, prenelo na međunarodni nivo.
 

 

III Miša Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu kao arhineprijatelj   
 

Članom 4. st. 3. i 4. Ustava Republike Srbije predviđeno je:

„Odnos tri grane vlasti zasniva se na ravnoteži i međusobnoj kontroli.        
Sudska vlast je nezavisna.“

Dok je članom 3. st. 5. Zakona o sudijama predviđeno:

„Svi državni organi i funkcioneri dužni su da svojim postupanjem i ponašanjem održavaju poverenje u nezavisnost i nepristrasnost sudija i sudova.“.

Iako svesni mogućeg negativnog efekta koji konstantno citiranje i pozivanje na članove zakona može eventualno kod čitalaca ovih redova da izazove, Pravni tim Pokreta slobodnih građana stoji čvrsto pri mišljenju da je osionost ove vlasti došla do tog nivoa, da je neophodno konstantno ukazivati, i to na ovako egzaktno formalan način, mada bi svakako lakši posao bio citiranje samo odredbi koje zakona koje vlast ne krši, budući da ih je malo.

Naime, sudija Majić je široj javnosti poznat kao pripadnik sudske grane vlasti koji koristeći internet platforme dostupne svima u vidu bloga i podkasta, iskazuje svoje nezavisne, stručne stavove povodom raznih pravnih aktuelnosti. Budući da je sudija krivičnog odeljenja Apelacionog suda, nesporno je da poseduje stručne kapacitete da komentariše izmene Krivičnog zakona, pa je kao takav bio pozvan u emisiju „Utisak nedelje“ koja se emitovala dana 19.05.2019. godine. Ono što je nakon njegovog gostovanja usledilo je salva najgorih uvreda i prozivki od strane pripadnika aktuelne vlasti, i to ni manje ni više, nego skupštinskih poslanika, u prenosima koji su se emitovali uživo na Radio-televiziji Srbije. Spiralni niz zakazalih institucija se ne zaustavlja na formalnim pripadnicima političkih stranaka, već se nastavlja u vidu odsustva reakcije, pravnički rečeno „dela nečinjenja“ pojedinaca koji su na čelu institucija koji na ovakve napade moraju da reaguju, budući da po vokaciji ne smeju da budu formalni, a ni neformalni pripadnici političkih opcija.

           
            Umesto zaključka


            Iako se možda stiče drugačiji utisak, svrha ovog teksta nije pravno nakićeno gunđanje i kojekakav manifest defetizma. Naprotiv, svrha ovog teksta je ukazivanje na terminalnu fazu u koje je naše društvo došlo i koje će svaka dalja pasivnost i inertnost dodatno ubrzati proces urušavanja dosadašnjeg nivoa demokratije i zaštite ljudskih prava. Vreme je da svaki pojedinac koji sebe smatra slobodnim građaninom Republike Srbije shvati da mi već neko vreme ne živimo u uređenoj državi, već svojevrsnom simulakrumu, koji će ako mu dozvolimo, postati naša permanentna realnost.

 


Pravni tim Pokreta slobodnih građana
 

„…Onda ceo sistem gubi svaku težinu, i sam je još samo jedan džinovski simulakrum – ne nestvaran, nego oponašajući, to jest, privid koji se nikad više ne razmenjuje za stvarno, nego se menja u sebi samom, u jednom neprekidnom kruženju čija referencija i obim nigde ne postoje.“

 

Žan Bodrijar, „Simulakrumi i simulacija“