Od kada sam kao predsednik Pokreta slobodnih građana počeo da se bavim politikom mnogo puta sam morao da se izvinjavam, raznim ljudima zbog raznih stvari. I nikada to nisam radio po automatizmu ili zato što mi je neko rekao da tako treba, već zato što sam iskreno osećao da sam pogrešio. Ali nikada nisam očekivao da ću morati da kažem ovo:

Izvini Aleksandre Vučiću

Izvini što te vraćamo u period života iz kog vučeš najdublje komplekse, ali ponovo ćeš morati da se igraš sam. Izvuci svoje krpene lutke, svoje Vuline, Sline i Bizone, napravi scenu kakvu god želiš, ali ovog puta bez nas u ulozi statista u teatru apsurda u koji pokušavaš da smestiš naše živote.

Hvala ti na velikodušnim ponudama, ali shvati već jednom: ja neću da se igram sa tobom. Ni za 500 hiljada evra, ni za cenzus od 3 odsto, ni da bih bio Dačić umesto Dačića. Ja sam u ovu igru ušao ne da bih se igrao sa tobom, već da bih te pobedio i vratio te na đubrište istorije gde i pripadaš. Ali ovog puta bez recikliranja. 

Zašto više ne učestvujemo u tvojim predstavama?

Zato što se nalazimo u zgradi koja se nekada zvala Dom sindikata. Nekada, dok je postojala i država. Danas su sindikati uništeni, a radnici poniženi i obespravljeni. 

Zato što je preko puta nas Dom omladine, a vi našu mladost terate iz zemlje. Zato što vaša država mrzi našu decu.

Zato što nas vode vaše seljačine, bahate, neobrazovane i korumpirane nabrekle pijavice koje isisavaju život iz ovog naroda, dok pošteni seljaci u sablasno ispražnjenim selima gledaju u nebo nadajući se da će im ono dati šansu da prežive, misleći o deci koja su otišla u nepoznato bez namere da se ikada vrate u svoje rodno mesto. 

Zato što ste opljačkali sve što se opljačkati može, ali dostojanstvo vam ne damo.

Zato što smo slobodni građani. 

Zato što živimo u prelepoj zemlji, u Evropi koja je najbolje mesto za život ikada i zato što ne pristajemo da verujemo da su čemer, nesreća i siromaštvo naša sudbina.

Zato što ne može.

Da se razumemo jednom za svagda: ovo nije povlačenje. Tek ćemo raditi i tek ćemo cepati cipele kako bismo ohrabrili ljude da jasno i glasnu kažu: Ne pristajem na poniženje. Jedan Aleksandar Obradović vam je poremetio sistem, počela je da vam se klima kula od karata za koju ste verovali da je neprobojni bedem, a tek ćemo saznavati koliko hrabrih, istrajnih, sjajnih ljudi ima ova naša zemlja. I vi to više ne možete da zaustavite.

Nećemo dozvoliti Vučiću da nas poput Šešelja koristi kao sredstvo za plašenje međunarodne javnosti.  Vratićemo Srbiju u svet, ali i svet u Srbiju. Povratak sveta u Srbiju označiće kraj vladavine malograđana, skorojevića i karikatura kakve ni Nušić nije mogao da opiše.

Na kraju razmišljam kako ponovo stojim pred vama, nakon 20 i više godina i opet ista priča: milenijum se promenio, ali oni su ostali isti. I naši problemi su ostali isti. Ja ne volim  obećanja i ne dajem ih često. Ali večeras ću napraviti izuzetak i iza ovoga stojim svim svojim bićem: Naša deca neće mladost provesti boreći se protiv radikala i miloševićevih isprdaka jer ovog puta ćemo posao dovesti do kraja i biće zaista GOTOVO.