Nacrt zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, koji je Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave pripremilo i proteklog meseca stavilo na javnu raspravu, trebalo bi da bude povučen iz procedure. Ovaj dokument nije u duhu ustavnog načela narodne suverenosti, i predviđa značajno ograničenje Ustavom zagarantovanog prava građana da neposredno vrše vlast putem referenduma i narodne inicijative. Akt nije u skladu ni sa smernicama Venecijanske komisije, niti prihvaćenim međunarodnim standardima u ovoj oblasti.

 

Najveći problem sa Nacrtom zakona o referendumu i narodnoj inicijativi je što se njime nastoji otežati građanima direktno učešće u donošenju političkih odluka, umesto da namera bude potpuno suprotna. Korišćenje referenduma i narodne inicijative je uslovljeno logističkim i finansijskim kapacitetima koji nisu dostižni za samoorganizovane građane.

 

Za početak, prema članu 7.  dokumenta, uvodi se obaveza plaćanja naknade za overu potpisa, koju utvrđuje Ministarstvo pravde. Podsećamo da je za narodnu inicijativu za donošenje ili izmenu zakona i drugih akata potrebno prikupiti 30.000 potpisa, dok je u slučaju narodne inicijative za izmenu ustava neophodno 150.000 potpisa. Isto tako, Narodna skupština raspisuje referendum na zahtev 100.000 birača. Prema procenama relevantnih domaćih nevladinih organizacija, to znači da bi za overu potpisa u ove svrhe inicijatori trebalo da plate između 12.000 i 60.000 evra (u obzir su uzeti iznosi naknada za overu potpisa za izbore iz 2020. godine). Na nižim nivoima teritorijalne organizacije ovi iznosi su nešto manji, ali jednako opterećujući za lokalne inicijative, pokrete i građane – stanovnike nekog malog mesta ili komšije koje su se udružile radi rešavanja važnog lokalnog problema.

 

Čitava predviđena procedura u vezi sa referendumom i narodnom inicijativom izuzetno je administrativno i birokratski složena. Građani koji žele da prikupe dovoljan broj potpisa i stave neko pitanje na dnevni red republičkog ili lokalnog parlamenta, moraju formirati inicijativni odbor i proći verifikacioni postupak za svoj predlog. Sa druge strane, kada se govori o referendumu, od dana raspisivanja referenduma pa sve do glasanja, svaki oblik uticaja na birače vodi se kao „referendumska kampanja“, a oni koji žele da u njoj aktivno učestvuju moraju se registrovati kao „organizatori referendumske kampanje“. Pravo da budu organizatori imaju sva domaća pravna lica i grupe građana, ali ne i pojedinac niti više njih. To znači da bi bilo koji skup običnih pojedinaca koji odluči da se lično angažuje, na primer, radi sprečavanja implementacije nekog štetnog projekta za njihovu lokalnu sredinu, i to kroz razgovor sa građanima ili podelu edukativnog materijala, prvo morao da formalno registruje grupu građana, a onda pokrene postupak u kom se prijavljuje  za učešće u kampanji.

 

No, tu tek počinju komplikacije za inicijativne odbore i grupe građana, kao autentični izraz volje nezavisnih i samoorganizovanih građana da direktno utiču na političke procese. U pogledu finansiranja njihovih aktivnosti, nacrt novog zakona im propisuje jednake ili veće obaveze kao strankama u izbornom procesu. Oni moraju odrediti ovlašćeno lice i otvoriti poseban račun u banci za prikupljanje sredstava za ovu namenu, sa kog će se vršiti sve isplate. Takođe moraju podneti i detaljan izveštaj o troškovima kampanje Agenciji za borbu protiv korupcije u roku od 30 dana od dana završetka kampanje. Izdvajamo i obavezu inicijativnog odbora da dostavi Ministarstvu unutrašnjih poslova spisak svih mesta na kojima će biti prikupljani potpisi za narodnu inicijativu, i to tri dana pre početka prikupljanja potpisa, bez ikakvog ostavljenog prostora da se lokacije u međuvremenu promene ili dodaju nove, iako proces traje do 90 dana.

 

Ovako restriktivni propisi ograničavaju broj društvenih aktera koji mogu aktivno učestvovati u mehanizmima participativne demokratije. Oni iz politike potiskuju angažovane građane, autentične inicijative i pokrete, kao i grupe ljudi koje su marginalizovane ili ugrožene iz različitih razloga, a favorizuju moćne interesne grupe, predstavnike krupnog kapitala i dominantne (vladajuće) političke partije, odnosno one koji mogu da zahvaljujući novcu i angažovanju profesionalnih kadrova (pravnika, logističara, PR stručnjaka) lako zadovolje sve navedene uslove i ostvare povlašćen položaj.

 

Nacrt zakona o referendumu i narodnoj inicijativi je izrazito diskriminatoran, jer onemogućava učešće u referendumskoj kampanji pojedinim društvenim akterima kojima to pravo nikako ne bi smelo da bude uskraćeno, kao što su sindikati, fondacije i udruženja građana. Načelno, član 25. propisuje da svako pravno lice može biti organizator kampanje. Međutim, već narednim članom je zabranjeno da se referendumske kampanje finansiraju iz sredstava čitavog niza pravnih lica, i tu se, između ostalih, eksplicitno pominju sindikati, zadužbine i fondacije. Pošto stav 1. istog člana kaže da se na prikupljanje sredstava za referendumsku kampanju odnose pravila o finansiranju izborne kampanje definisana Zakonom o finansiranju političkih aktivnosti, da se pretpostaviti da se zabrana odnosi i na udruženja i druge nedobitne organizacije. Tako se navedeni akteri civilnog društva nalaze u paradoksalnoj situaciji da ne mogu sami da finansiraju sopstvene kampanje, ukoliko ih pokrenu. Efekat ovih neusklađenih normi je jasan, a ostaje dilema da li se radi o namernoj ili slučajnoj grešci. U svakom slučaju, govorimo o onim snagama u našem društvu koje praktično jedine stoje uz „malog čoveka“, radnika i sve one kojima je potrebna pomoć, a takođe je i sasvim logično da su oni ti koji bi trebalo da u referendumskim dilemama edukuju građane i javno zagovaraju stavove u skladu sa vrednostima slobode, solidarnosti i tolerancije.

 

Dalje, ovaj dokument ugrožava načelo obaveznosti odluke koju su građani doneli na referendumu. Naime, član  40. jasno kaže da „Narodna skupština, odnosno skupština autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave, ne može doneti akt suprotan odluci donetoj na referendumu niti izmenama i dopunama tog akta menjati njenu suštinu u roku od godinu dana od održavanja referenduma“. To znači da odluka građana na referendumu obavezuje većinu u republičkom ili lokalnom parlamentu samo godinu dana, i da nakon tog perioda više nema nikakvu snagu. Postavlja se pitanje kakav je onda smisao održavanja takvog referenduma, a građanima očigledno ostaje da, ukoliko žele da spreče neki projekat koji negativno deluje na njihovu lokalnu sredinu (uništavanje prirode, otimanje prirodnih resursa ili sl.) svakih godinu dana ispočetka prikupljaju potpise i izdvajaju značajne sume novca. U razvijenim zapadnim demokratijama je poznato pravilo da se predlog koji su građani odbili neposrednim izjašnjavanjem ne može usvojiti, bilo odlukom organa, bilo novim referendumom, u određenom dužem vremenskom periodu, a vreme od godinu dana je suviše kratko.

 

Nacrt sadrži značajan broj nejasnih i nedovoljno precizno definisanih rešenja, koji u praksi omogućavaju organima vlasti na različitim nivoima da vrše zloupotrebe i utiču na rezultate referenduma. Neka od njih su: mogućnost da se utvrđivanje rezultata (brojanje glasova) sa određenog biračkog mesta vrši van samog mesta samo diskrecionom odlukom komisije, bez precizno definisanih situacija kada je to moguće i kako se postupak vrši (član 37.), neprecizna pravila o tome kako se državni organi, odnosno organi autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave moraju ponašati u okviru referendumske kampanje (član 24.), nepotpuna pravila o ponašanju medija i medijskom oglašavanju, koja nisu usklađena sa ukupnim pravnim okvirom u ovoj oblasti (član 27.), izuzetno kratak rok za podnošenje prigovora nadležnoj komisiji (24 časa) uz loše definisana pravila ko može, i po kom osnovu, podneti prigovor (član 67.).

 

Brojni nedostaci u potpunosti su neutralisali dobre odredbe nacrta, za koje se Pokret slobodnih građana zalagao: produžetak roka koji je na raspolaganju za prikupljanje potpisa za narodnu inicijativu sa 7 na 90 dana, kao i uvođenje elektronske narodne inicijative.

 

Sama javna rasprava o Nacrtu zakona o referendumu i narodnoj inicijativi organizovana je na način koji ne obezbeđuje stvarni društveni dijalog i učešće najšireg kruga zainteresovanih strana. Javna rasprava se svela na to da je nadležno Ministarstvo na svojoj internet stranici okačilo nacrt uz šturo obrazloženje, i ostavilo rok od od mesec dana da se, svi koji to žele, izjasne, i to na jedan jedini mogući način – tako što će svoje primedbe dostaviti predlagaču poštom. Bez ijednog predviđenog javnog događaja i predstavljanja nacrta. Uz to, više pojedinaca i udruženja nam je potvrdilo da je mejl adresa ostavljena za slanje primedbi bila neispravna.

 

To nisu jedini razlozi zbog kojih Pokret slobodnih građana nije učestvovao u javnoj raspravi. Višegodišnje iskustvo je pokazalo da se kroz ovaj i slične vidove konstruktivne komunikacije sa autoritarnim režimom ne može izboriti bilo šta što je u interesu građana Srbije. Režim po automatizmu odbija sve predloge opozicije, kritički orijentisanih društvenih aktera i nezadovoljnih građana, a ukoliko nešto i prihvati, to ubrzo obesmisli kršenjem zakona i drugih pravnih akata u praksi. Jedino na šta su oni osetljivi su aktivnosti koje mobilišu javni pritisak, i tome ćemo se najviše posvetiti u narednom periodu.

 

Za kritiku je i vremenski kontekst u kom je započet postupak za donošenje novog zakona u ovoj oblasti. Naime, Narodna skupština je već usvojila Predlog za promenu ustava, a referendum na kome bi građani trebalo da potvrde predlog će biti održan do kraja 2021. godine. To znači da se potpuno novi zakon koji reguliše pitanje referenduma donosi samo nekoliko meseci pre referenduma za koji je potpuno izvesno da će biti održan, i tiče se izmene najvišeg pravnog akta.

 

Pokret slobodnih građana predložio je celovit paket reforme političkog sistema, koji se može pronaći na sledećem linku: https://pokretslobodnih.rs/novosti/autorski-tekstovi/reforma-politickog-sistema. U njemu predlažemo drugačiji i daleko demokratičniji postupak od onog koji se trenutno sprovodi. Reformu političkog sistema trebalo bi započeti temeljnim izmenama Ustava Srbije, o kojima će se izjasniti građani na referendumu. Izmene najvišeg pravnog akta otvorile bi prostor za drugu fazu – promenu niza sistemskih zakona u ovoj oblasti, a najvažniji su: Zakon o izboru narodnih poslanika, Zakon o izboru predsednika Republike, Zakon o Centralnoj izbornoj komisiji, Zakon o Narodnoj skupštini, Zakon o lokalnim izborima, Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi i drugi.

 

Konkretno, kada se govori o oblicima neposrednog vršenja vlasti od strane građana, prvo je trebalo kroz izmene Ustava smanjiti broj potrebnih potpisa za pokretanje narodne inicijative: 15.000 za donošenje ili izmenu zakona i drugih akata, 100.000 za izmenu ustava (kako je to već bilo definisano Ustavom iz 1990. godine). Nakon toga je trebalo pripremiti novi Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi, koji će biti usklađen sa ovim promenama i dodatno: produžiti rok za prikupljanje potpisa na 90 dana, osloboditi inicijativni odbor plaćanja naknade za overu potpisa za ovu namenu, kreirati jasan okvir za korišćenje elektronske narodne inicijative. Izmenama Zakona o lokalnoj samoupravi potrebno je smanjiti broj potrebnih potpisa za građansku inicijativu na lokalnom nivou na 3% od ukupnog broja upisanih birača u gradu/opštini. Dodatno, potrebno je izmenama niza drugih pravnih akata omogućiti uslove da se građani elektronskim putem izjašnjavaju o zakonima i aktima u proceduri, i ako su oni predloženi od strane drugih predlagača, i da se takvo mišljenje uzima u obzir.

 

Pokret slobodnih građana veruje da je podsticanje direktnog učešća građana u donošenju odluka jedini put da se vrati društveno poverenje u političke institucije i demokratiju i politiku u celini. To je prilika da se čuje glas onih ljudi koje je sistem zaboravio, koji su suočeni sa eksploatacijom u procesu rada i teškim uslovima preživljavanja, u trećoj deceniji 21. veka imaju lokalnu infrastrukturu i uslove života kao pre 100 godina, a nemaju tu vrstu luksuza da mogu da se bave politikom u klasičnom smislu i tako izraze svoje stavove. Zato se zalažemo za olakšavanje upotrebe postojećih i uvođenje novih instrumenata neposrednog vršenja vlasti.

 

Ukoliko bi Nacrt zakona o referendumu i narodnoj inicijativi bio usvojen u postojećem obliku, to bi predstavljalo još jedan korak u oduzimanju svih prava građanima Srbije. Slobodni građani koji razmišljaju svojom glavom su,  zajedno sa opozicionim političkim organizacijama i nezavisnim medijima, na spisku neprijatelja trenutne vlasti.

Nikola Tamburkovski, član Pokreta slobodnih građana