Pre ustavnog nasilja nad Vojvodinom krajem osamdesetih godina prošlog veka, kada je našoj pokrajini oteta puna autonomija, što je dakako bio politički uvod u rat u Jugoslaviji, rat koji je, da se razumemo, započeo i (uz svesrdnu podršku Vojislava Šešelja i njegove profašističke stranke) vodio nacional-socijalistički režim Slobodana Miloševića prevashodno radi teritorajalnih pretenzija Srbije i preraspodele kapitala sa državnih na privatne račune, pre, dakle, tog "vremena zla" - da se poslužim rečima blaženopočivšeg oca nacije" - naša pokrajina i Novi Sad kao njen glavni grad nisu bili toponimi prepoznatljivi samo po veoma visokom životnom standardu, već i po bezbednosti građana i mirnom suživotu pripadnika dvadeset i šest nacionalnih zajednica.

Usledile su guslarski hvalospevno najavljivane "godine raspleta", a one nisu bile ništa drugo nego sunovrat države i društva i svih građanskih vrednosti civilizovanog sveta.

U ratnim, a naročito u post ratnim vremenima, vremenima kada su "paščad bila puštena a kamenje svezano", drugim rečima kada su kriminalci bili u milosti miloševićevsko-šešeljevskog režima i proglašavani herojima, naglo se povećava stopa kriminala i nasilja na ulicama Novog Sada. Uostalom , na ulici, usred bela dana, u glavnom gradu Vojvodine ubijen je Boško Perošević, predsednik pokrajinske vlade.

I danas, četvrt veka nakon završetka ratnih sukoba, u Vojvodini i Novom Sadu na vlasti su iste one stranke (odnosno njihovi ideološki derivati) koje su devedesetih godina posejale seme zla u Jugoslaviji i unesrećile milione ljudi. Podsećanja radi, neki pripadnici tih i takvih stranaka danas su na najvišim državnim funkcijama a sprovodili su ili zagovarali etnička čišćenja u Vojvodini i izdavali proglase u kojima su pretili da će za jednog ubijenog Srbina ubiti stotinu Muslimana.

I danas su, kao tih devedesetih godina, kriminalci pod zaštitom vlasti, a nasilje na novosadskim ulicama je opet u porastu.

Novi Sad nije slobodan i bezbedan grad.

Novi Sad pod političkom okupacijom, represijom i strahom drže gradonačelnik Vučević kao vrhovni gradski bos, njegovi poslušnici iz Srpske napredne stranke i njihovi partneri iz poslovnog i kriminalnog podzemlja.

Novi Sad je, da se podsetimo, grad na čijim su se ulicama u proteklih osam godina dešavali mafijaški obračuni i ubistva, podmetanja eksploziva pod automobile, tuče i monstruozna premlaćivanja, preprodaja i konzumiranje narkotika  u dvorištima vrtića i škola, otmice i krađe.

Na fasadama novosadskih zgrada svakodnevno osviću grafiti sa simbolima i porukama mržnje. Pretnje se upućuju pripadnicima manjinskih nacionalnih zajednica, predstavnicima opozicionih stranaka i pokreta, novinarima, pripadnicima LGBT populacije. Širi se i promoviše rasizam, ksenofobija i verska netrpeljivost, a sve to od strane pripadnika "srBskih" neonacističkih organizacija koje slobodno egzistiraju u našem gradu i čiji regruti nikada nisu privedeni pravdi zbog nasilja koja vrše jer očigledno imaju i prećutnu podršku vladajuće stranke.

Nasilje u Novom Sadu ima i svoje "sofisticiranije" oblike.

Formalno nekvalifikovana ali kleptokratski specijalizoavana škvadra Miloša Vučevića urbanistički je unakazila Novi Sad, koji je nekada bio pojam uređenog grada sa prostranim ulicama i bulevarima, parkovima i zelenim površinama. Danas u Novom Sadu nove zgrade niču kao pečurke posle kiše, a jedini "urbanistički" kriterijum koji moraju da ispune potencijalni investitori je  podmićivanje pravih ljudi na pravom mestu. U sprezi politike i kriminala a uprkos upozorenjima stručnjaka, Vučević po svaku cenu, a njegova cena za uslugu kriminalcima sasvim sigurno nije mala, Novosađanima nasilno želi da podmetne projekat pod plagiranim imenom "Novi Sad na vodi", koji bi, naravno, realizovala firma sa kojom su Vučević i njegova Srpska napredna stranka u političko-mafijaškom ortakluku.

Na neke navedene vrste nasilja policija reaguje neadekvatno, selektivno, često sa zakašnjenjem a po nalogu i za potrebe vlasti, a kada je u pitanju gradonačelnik Vučević i njegov bašibozuk - uopšte ne reaguje.

Novi Sad ne sme da bude grad nasilja. Umesto "Novog Sada na vodi" kao statusnog simbola jedne bahate i nasilne vlasti, Novosađani moraju da se izbore za Novi Sad na slobodi.

Jer "sloboda nije božje sjeme, pa da ti ga netko da", kako je pevao Džoni Štulić.

Sloboda u autoritarnim državama, a Srbija je upravo takva, mora da se osvaja svuda, na institucionalne i vaninstitucionalne načine, ali se, koliko god to paradoksalno zvučalo, bezbedno, dakle nenasilno, može osvojiti jedino na biračkim mestima.

Ako, svesni navedene Štulićeve misli, na dan izbora u velikom broju izađemo na izbore, ako posredstvom dobro obučenih kontrolora na biračkim mestima sprečimo nasilje i krađu, onda će sva medijska propaganda, ucene i zastrašivanja Srpske napredne stranke biti uzaludni. (Ne treba zaboraviti: SNS pored svih spomenutih represivnih metoda jedva da ima podršku jedne trećine biračkog tela.)

Izborni dan, kad god on bio (što opet zavisi isključivo od autoritarne volje vlastodršca), biće onda dan pobede i praznik slobode. 

Osvajanjem slobode biće osvojena mogućnost za uspostavljanje vladavine prava, a vladavina prava između ostalog znači podvrgavanje zakonskoj odgovornosti svih onih koji su godinama činili političko i svako drugo nasilje nad građanima Novog Sada, Vojvodine i čitave države.

 

Siniša Boljanović

Poverenik Pokreta slobodnih građana za Novi Sad