Zagađenost vazduha, vode i zemlje je velika tema koja je prisutna svakodnevno u našim životima i u Srbiji se sve više gradova bori sa ovim problemima. Naročito su ugroženi građani Bora, koji poslednjih meseci traže pomoć, protestuju i bore se protiv svih oblika zagađenja, ali za njih ni odgovora ni pomoći nema.

Kroz šta prolaze i kako su se godinama borili da sačuvaju životnu sredinu, pitamo našeg saborca, člana Odbora za ekologiju Pokreta slobodnih građana, diplomiranog molekularnog biologa i fiziologa sa specijalizacijom iz medicinske biohemije, gospodina Radeta Mihajlovića:

Rade, možete li nam se ukratko predstaviti?

Više od 20 godina radim u biohemijskoj laboratoriji Zdravstvenog centra Bor. Krajem studija i 90-ih godina učestvovao sam u naučnim projektima vezanim upravo za ekološke probleme. Bor kao ugrožena sredina uvek je bio idealno područje za ispitivanja i eksperimente. Izašao sam iz struke u periodu od 2000.- 2004. godine prelaskom na potpredsedničko mesto u SO Bor, u vreme DOSa. Mada mi je uvek draže da kažem u vreme vlade Zorana Đinđića. U vreme profesionalnog bavljenja politikom najdraža od svih oblasti bila mi je prilika da probam da organizujem pokretanje rešavanja ogromnih, nagomilanih problema u ekologiji Bora. Naravno, niko nije mogao ni da nasluti šta sve čeka one koji pokušaju da otkopaju višedecenijske probleme i predlože rešenja za XXI vek.

Koliko dugo postoje ekološki problemi koji ugrožavaju stanovništvo grada Bora?

Problemi vode, vazduha i zemlje u Boru i okolini kreću od 1903. kada se zvanično i krenulo sa rudarenjem. Pre II Svetskog rata, u vreme francuskih vlasnika, proizvodnja bakra bila je mala pa je i stepen zagađenja bio takav. Velika proizvodnja i ogromne količine otrova iz topioničkog dimnjaka kreću negde 50-ih godina prošlog veka. Nikada država, a ni RTB kao njena firma, nije našla volje da ogroman novac koji je dobijan od bakra i zlata delimično pretoči u nove, zdravije i sigurnije tehnologije. Još od tada postoji problem otpadnih, rudarskih, plavih voda koje se kreću pravcem: kriveljska - borska reka – Timok – Dunav – Crno more. Ta količina metala, kiselina i ostalih otrova već decenijama predstavlja neopisivo veliki ekološki problem. Na to treba dodati dim iz topioničkih postrojenja, pun SO2 i velike (sada posebno velike) koncentracije teških metala. Decenijama ti štetni gasovi i metali padaju na okolno zemljište i čine neupotrebljivim za ishranu biljke koje rastu na tom području. Tu je i problem ,,kiselih kiša“ nastalih mešanjem SO2 i vode. Ta smeša čini kiselim i neupotrebljivim za biljke svako zemljište na koje padne u većoj količini.

Kako i kad se krenulo u rešavanje tih problema?

Ekološki problemi u Boru se rešavaju već decenijama. Uglavnom neuspešno. 70-ih godina prošlog veka izgrađena je, tada, topionica sa novom tehnologijom. Upućeni kažu da je bilo nekih poboljšanja. Uglavnom kratkoročnih. Problem vodotokova i zemljišta niko nije ni probao da rešava. Devedesetih godina, onih ratnih, RTB je ćutao o tim problemima. Proizvodio ,,što više i što boljeg bakra“, raubujući i onako raubovana postrojenja. Novac je odlazio za ratovanje, megainflacije i održavanje socialnog mira u Srbiji a o novim tehnologijama i zdravlju niko u vlasti nije razmišljao.

Pred 5. oktobar, novodolazeća DOSova vlast je obećala promene svih vrsta, pa i one u ekologiji. Bilo je lakše obećati nego ispuniti. Dobivši dugo čekanu priliku da krenem da istražujem i rešavam pomenute probleme u Boru i okolini, vrlo brzo sam u razgovorima sa ljudima zaduženim za ekologiju došao pred zid: nema projekata. Niko decenijama nije predviđao pare za ekološke projekte u RTBu pa ih zato niko nije ni pisao!? Sjajna logika! 2001. godina. Nema projekata. Nema para. Cena bakra na berzama nikada niža. Niko u Srbiji neće da priča o parama za rešavanje ekologije RTB-a. Evropski ambasadori klimaju glavom, malo vrte glavom, ćute, kašlju na kraju odu kada im se pomene ,,Donatorska konferencija za rešavanje ekološkog statusa RTB BOR“!!! Ta koferencija je bila, po borskim političarima, poslednji pokušaj da se nešto spase. Jedina adresa koja se odazvala na razgovor bio je UNEP: Abasadori Održivog Razvoja Životne Sredine. U okviru Ujedinjenih Nacija. Visoka adresa sa ne baš tako visokim budžetima. Dobijamo priliku da pregovaramo sa holanđaninom Ronaldom Kortasom oko pomenutih problema. Visok, pravi gospodin. I pravi Holanđanin, na distanci, kulturan i ne baš darežljiv. Posle skoro dve godine pregovara javlja mi mejlom marta 2003.: dobijate 3 merne, digitalne, savremen stanice za merenje zagađenja u Boru i okolini. Sjajno! Odmah krećemo u planove da se rezultati tih mernih stanica digitalno objavljuju 24 sata/dan na nekoliko mesta u Boru. Da građani znaju. I da loklna televizija na ekranu ima te podatke, u nekom uglu, isto 24h. Ali... Stanice stižu, u organizaciji UNEPA, tek u proleće 2004.. Rade nekoliko meseci. Dolaze na jesen neki koji nisu zainteresovani za njihov rad i odjedanput nema rezervnih delova.....

Da li su implementirane preporuke LEAP Bora?

Na žalost, ne. Krajem 2001. saznajemo da je svetski trend u rešavanju ekoloških problema pravljenje LEAP-a: Lokalnih Ekoloških Akcionih Planova. Šta je LEAP: polazište za izgradnju održive zajednice; usmeravanje pažnje na glavne ekološke probleme; jasno definisanje za rešavanje najvećih problema lokalne zajednice; podrška lokalnim vlastima u obavljanju njihovih zaduženja. Da li možeš da organizuješ? Mogu! I dve nedelje kasnije shvatam da sam se upustio u nešto preozbiljno. Brzo shvatam da ne mogu sam i dovodimo sjajne stručnjake za ekologiju: dr Milana Trumića profesora borskog fakulteta, Toplicu Marjanovića, najvrednijeg čoveka u oblasti ekologije u RTB-u, Dragana Ranđelovića, osnivača UG Mladih istraživača i još mnoge stručne ljude. Nema gledanja ko je u kojoj političkoj opciji. Radi se mnogo. I brzo. Bez para. Za čast. I zdravlje svih. Bar tako mislimo. Po nekada i 12 sati dnevno. Posle godinu dana LEAP je na stolu. Potencijalno najsvetlija tačka u ekologiji Bora. U martu 2004. na konferenciji UNEP-a u Kijevu biva proglašen najboljim LEAP dokumentom u Evropi za 2003. Velika čast. Nekoliko meseci kasnije ,,neobavešteni“ gase taj tračak nade i dokument se gubi. Sada, 16 godina kasnije, kod ,,naprednih“ se pojavljuje ,,novi“  dokument, sa Copy – paste prepisan, ali na vulgarno – nestručan – besmislen način!

Ko najviše doprinosi i prevashodno rešava probleme životne sredine u Boru?

Trenutno niko ne brine o ekologiji u Boru. Ranije smo imali dva okružna inspektora za zaštitu životne sredine (ekološka inspektora). Sada ih je u borskom okrugu okruglo 0! Jedan inspektor je pre pet godina otišao u invalidsku penziju. Drugi u redovnu početkom godine. Sada na papiru o ekologiji u Boru brine Emila Tošić okružni ekološki inspektor iz Zaječara. Svaka čast ministru Trivanu! Očigledno je da ga van tendera ništa u oblasti ekologije ne interesuje! Elem, pomenuta Emila se jednostavno ne maša u svoje zakonske obaveze. Nema je u Boru. Nema je na terenu. Po njoj problem enormne zagađenosti u Boru ne postoji!? Nema ko, bez nje, da podnese prijave protiv rukovodilaca zagađivača. Prethodni inspektor (u penziji, Dušan Kukolj) redovno je podnosio prijave protiv direktora TIR-a (Topionice) i direktor je redovno plaćao kazne u Privrednom sudu. Sada prijava nema. Svaka čast ministru Trivanu!

Kolika je motivacija i spremnost građana da učestvuju u ekološkim akcijama?

Građani Bora i okoline polako ostaju bez energije za rešavanja ekoloških problema. Dosta njih za ZiJin vezuju dobre plate. Neki nemaju hrabrosti za protest jer su tako rođeni. A ima i onih kojima je potrošena energija za proteste u poslednje dve godine. Mnogo puta se kretalo (mart 2017., decembar 2018.) a ništa se nije desilo. Ljudi više nemaju volje (ne radi se o strahu) da se eksponiraju i bore za opšti interes. Lokalna samouprava se drži po strani. Formira (čerčilovske) radne, besmisene grupe. Priča da su protesti politički. Predsednik Bora putuje u Kinu o trošku ZIJINa. A građanima je svega preko glave!

Da li postoji promena u količini zagađenja od kad je došao novi investitor, tj. novi vlasnik rudnika? Da li se zagađenja i dalje kontrolišu?

Šta se u stvari dešava: Nova topionica za preradu bakra počela je da se pravi 2008. godine. Legenda kaže da su o tome odlučili predsednik Tadić i ministar Dinkić. Dovode za direktora RTB-a proveren SPS kadar iz 90-ih Blagoja Spaskovskog. Pomenuti 2012. menja partijsku opciju i iz G17 preleće direktno u SNS. Izgradnja topionice traje duplo duže i košta tri puta više od predviđenog ali se otvara 2015. godine. Daleko od idealne izgradnje ali radi.... U periodu od 2015. do kraja 2018. dolazi do bitno manjeg zagađenja, pogotovu aerozagađenja, u našoj sredini. Iskreno, bilo je to nebo sa najmanje dima koje se pamti u Boru. Krajem 2018. RTB preuzimaju Kinezi. Problem nastaje od maja meseca. Novi vlasnici su nekoliko meseci ispitivali šta i kako i onda krenuli da uvoze strani koncentrat za topljenje bakra, još uvek nemaju dovoljnu proizvodnju rude iz naših ležišta. Od tada iz dimnjaka kreće ogromna količina dima, sumpor – dioksida i niza teških metala. Tako beleže merne stanice u borskom Institutu za bakar! Upućeni kažu: drastično veća proizvodnja nego do Nove godine. Kapaciteti nove topionice i Fabrike sumporne kiseline ne mogu da prerade sve gasove pa se se višak sa svim otrovima izbacuje na grad i okolinu! Još upućeniji kažu: pre 4 ili 5 godina SNS vlast je u Republičkoj skupštini donela zakon po kome više nema obaveznog ispitivanja kvaliteta uvoznih sirovina!?! Dakle: može se uvesti najprljaviji koncentrat sa svim otrovima i kancerogenim materijama, staviti u topioničku peć, izbaciti svi otrovi iz koncentrata u vazduh iznad grada i .... I niko po zakonu nije odgovaoran za to! Jer po SNS zakonu to nije obavezna radnja. Bravo majstori!

Da li se neko od nadležnih institucija oglašava tim povodom? Da li je neko upozorio građane Bora?

Sada smo u besmislenoj poziciji. Država ćuti jer ima dogovor sa kupcima RTB-a! Grad Bor ćuti jer ih je baš briga a i onako ništa ne bi smeli da kažu! Toliko se brinu o ekologiji da niko ne sme da prizna koji je većnik u gradskom veću Bora zadužen za ekologiju! Ministar Trivan se brine za ekologiju na otvaranjima DM radnji a o Boru ni reč. Bravo ministre! Preciznije: država ćuti na svim nivoima! Uporno i tiho! Da niko ne čuje.

Šta vi mislite da je najbolje rešenje za ovakvu situaciju? Kako se mogu vratiti stvari pod kontrolu i kako se može poboljšati kvalitet života građana Bora, jer ipak je briga o čoveku uvek na prvom mestu?

Mislimo da je jedini vredni pokušaj rešavanja problema pokušaj da se odgovorni prozovu preko državnih institucija, koje su tu i tamo nezavisne. Pre svega mislimo na sudove. Tačnije: prijave protiv Emile Tošić (jedine osobe koja po zakonu treba da podnese prijave protiv zagađivača) i ministra Trivana (čisto da se izađe u medije sa tim). Od ostalih institucija neće biti nikakve koristi. Građani Bora su bez energije i želje da pokušaju ponovo, iako misle da je ekocid u njihovom gradu, ali i u Smederevu, Pančevu i drugim gradovima mnogo bitnija tema od kocki na Trgu republike, od Vesićeve knjige, pucanja magistralnih cevi u Beogradu.

 

Odbor za ekologiju Pokreta slobodnih građana

 

Zagađenje vazduha  u Boru i drugim gradovima možete pronaći ovde

Trenutno stanje: