Gledam grad ovaj kako ruže, iz dana u dan i to sve pod parolom da ga čine lepšim i boljim, privlačnijim za turiste i za građane (pri. prev.  brže, jače, bolje). Oni kapitol ovog grada stradalnika koriste kao sopstvenu agoru sa koje će uzvikivati laži, sejati mržnju i bes, jer znaju da sve što je izgovoreno ili učinjeno sa ovoga mesta, predstavlja religiju za ostatak zemlje, religiju, koja odenuta belim plaštom vekovnog mučenika zaslepljuje svoje podanike, daje im pripadnost i stvara iluziju da su oni zaštitnici večnog plamena belog grada i njegove hiljadugodišnje niti neprekinutih odbrambenih herojstava, Spartanci koji Spartu svoju čuvaju i od samih Spartanaca, pa kad ih vidite da dođu pozvani od njihovog iluzioniste koji uzvikuje parole i pokazuje rukom u pravcu Vavilona i Semiramidinih vrtova na vodi, oni tada zaliče na ljude proizišle iz bolesne opsene njihovog vođe, Nazgul horda koja korača Balkanskom ulicom slepa za sve oko sebe, znojavi i iskrivljeni penju se prema svetlećem i svevidećem oku dok im ratni bubnjevi odzvanjaju u podsvesti i teraju kipteći bes da stvara damar u dubini njihovih praznina spreman da eksplodira na beogradskim ulicama da ih konačno očisti od onih uštogljenih Beograđana, neistomišljenika  i izdajnika njihove vrste.

Da video sam ih svojim očima. Ja niz, a oni uz Balkansku ulicu. Braća moja Srbi iz unutrašnjosti odakle sam i ja došao. Miting  proglašenja Cezara Cezarom. Legije su pristigle iz provincija, a Rim ih dočekuje ispred kapitola gde će se svi zakleti novom starom vođi, a on će njima po dobrom starom običaju obećati bolji život, još tržnih centara, još staklenih zgrada, još raspevanih fontana i gradova na vodi, a sve to će svevideće oko emitovati preko tv ekrana tako da će svi vođini podanici uživati ove blagodeti gde god da se nalaze. Nzgul vojska, provedena dovoljno daleko, i dovoljno blizu semiramidinih vrtova, iako ih ne vidi, u podsvesti nosi sliku koja je najružičastija projekcija svevidećeg oka, stremi u brzom hodu ka onom što je trenutno njima jedino sveto i važno, a to jes živa slika njihovog vođe.

U ovoj holivudkoj projekciji „nazovi zemlja zvana Srbija“ imamo, Vavilon, imamo Spartu, imamo Rim, pa i gospodare prstenova, a ako me pitate šta je sledeće ja glasam za „peti element“, jer to je ono što nedostaje.

Ne nije on peti elemet, ne žurite. Peti element je duh koji objedinjuje sve druge elemente, zemlju Srbiju, vodu fontane na Slaviji, vatru u kojoj je iskovana Nazgul vojska, i vazduh ove vremeplovske dušegupke. Ponikao daleko odavde, a prispeo na ove obale za nekom od zloglasnih hordi prošlosti koje su rušile ovaj grad, duh predstavlja jednu imaginarnu tvorevinu koja uprkos svom nepostojanju ima težinu, ima oblik i ukus, a njegove deliće saupljane rukom pravednika i zatvorene u pandorinu kutiju koja je čuvana kao najveća tajna u bezdnu rimskog bunara, pronađoše ljudi otrovani iskonskom pohlepom. Baš negde u vreme Drugog svetskog rata, zatvoren u kovčegu duh je putovao ka svom novom odredištu, skrivenim lagumima Trećeg rajha, kada ga je negde iznad Prokletija pogodila kiša metaka i avion sa kovčegom tad se rasprši kao supernova, a njegovi delići razasuše se, poput perli crnih bisera sačinjenih od crnih rupa čiste esencije najmračnijih pobuda čovekove duše, na sve strane, kao da je nevidljiva ruka pravednika htela da se nikad više ne ujedine u nisku zla, tako da su se njegovi bledi odrazi mogli videti po najzabačenijim delovima zemlje kako ćućore u tami odbačeni od okoline. Ovi trunovi duha nečastivog obuzimali su duše nesrećnika diljem Srbije tražeći one koji nisu prihvaćeni od okoline, one koji traže uvek više, koji u sebi nose nepatvorenu česticu pohlepe. Kipteli su u ništavilu napipavajući i tražeći u svom mraku ruku hladnu i dušu praznu, tražili su srodnike okupljajući se i čekajući vreme kad će moći slobodno da zasijaju svojom tamom. Gledao sam svojim očima, ljude obuzete duhom, i na sopstvenom putu nesrećnog svedoka vremena, prolazio kroz bircuze i prčvarnice i pratio njihov napredak i uspon ka kapitolu. Posmatrao ih kako udruženi jačaju, kako se njihove pojeddinačne bezvrednosti precenjuju od njihovih istomišljenika, a kako oni u svetlu tamnih pogleda svoje vrste otkrivaju lice i keze se svojim ništavilom od koga su ostali bežali i prepuštali im prostor bez ikakve borbe. Ovde su se oni objedinili u peti element i izabrali vođu koji je će najbolje da ih predstavlja.

Beograd je za njih kapija, ali ne ona „Kapija Balkana“, već kapija iza koje se skrivaju i laju kao besni psi, a ovih dana kao da su u nekom vučjem besnilu, laju na sve i na svakog. Srbijom se širi strah od laveža i njihovih hordi. Beograd se ruši i u njegovom centru gradi se „Mordor“ sa kulom u centru.

Eto Beograde, „večni grade“, gledam te obuzetog i osvojenog kako se bespomoćno batrgaš iz njihovih ruku, čini mi se da možeš skočio bi i sam sa Brankovog mosta, pa da te pronađemo negde nizvodno. U ime nas koji nemamo ništa od ovog njihovog duha, nama nespremnima za ovoliki napredak, zahvaljujem ti što si spreman da sve istrpiš i pritom nama tvojim skitnicama pružiš dane blagoslovene, one koje ne može da vidi svako, kratkrotajne i lepe kao život leptira. Molim te Beograde učauri se za njih, ne daj im se, a mi ćemo tajnu tvoje metamorfoze kriti u našim srcima i nikada im nećemo otkriti. Biće to naša pandorina kutija, nas šačice iskrenih zaljubljenika u tebe i tebe.  

Autorski tekst S.D.

Člana PSG s Palilule