Krenuo je šou program pod nazivom „Pregovori o minimalnoj ceni rada“. Šou je dosta jeftin za proizvodnju, ima samo tri glumca: jedan predstavlja interese radnika, drugi interese poslodavaca, a treći je tu da pomiri prvu dvojicu i donese pravedeno rešenje s kojim će svi biti srećni i zadovoljni. Naravno, to je Vlada Republike Srbije. S obzirom da sam nekoliko godina bio član Socijalno-ekonomskog saveta koji je ovlašćen da donosi odluku o iznosu minimalne cene rada, jako dobro poznajem kako taj sistem funkcioniše i ni malo ne preterujem kada kažem da se radi o šou programu, koji su zloupotrebljavale i prethodne Vlade, a ova je možda predstavu digla na malo viši umetnički nivo.

Da budem jasan, minimalna cena rada je već mnogo godina ponižavajuće niska i više liči na socijalnu pomoć, nego na platu. Međutim, godine prolaze i nikako da se zapitamo – zašto? Zašto je ta minimalna plata tako mala? Odgovor je jednostavan i poznat svakoj vladi u zadnjih trideset godina. Slaba privreda, neefikasna (ali zato skupa) javna uprava, poluprazan penzioni fond, siva ekonomija i da ne nabrajam dalje. „Show must go on“ (predstava ne sme da stane), jer je svako tu našao neki svoj interes, ali kao društvo i kao građani, svi gubimo.

Predstava se izvodi na sledeći način. Sindikati kreću sa nerealnim zahtevima, jer im je bitnije kakav će utisak ostaviti u medijima nego da li su ti zahtevi uopšte ostvarivi. Poslodavci se kao nešto protive, a u stvari čekaju da Vlada donese odluku i žickaju neko simbolično smanjenje poreza na zarade i na kraju ostaje jedini stvarni igrač - Vlada. 

Vlada od slučaja do slučaja procenjuje šta će joj popraviti medijski rejting i uglavnom odluku donosi na osnovu političkih razloga. Sada smo u fazi tzv. „Zlatnog doba“ i ako rezultati privrede to ne opravdavaju, tim gore po privredu. Minimalna cena rada mora da ide naviše koliko god je to potrebno, jer njen rast puni fondove, utiče na povećanje obećane prosečne zarade i, što je najvažnije,  utiče na raspoloženje glasača.

Da bi vam celi cirkus bio jasniji, navešću jedan primer.

Vlada stalno barata sa nekim brojem od 300-350 hiljada radnika koji primaju minimalac i ako je potpuno svesna da više od polovine tog broja prima znatno više plate, samo što se deo zarade isplaćuje u gotovini, bez plaćanja poreza i doprinosa. To je siva ekonomija na tržištu rada. Vlada, umesto da se potrudi da optereti realno isplaćene plate (a ne fiktivne) i tako puni fondove zdravstva, školstva, penzija i druge, odbija da zagrize u tu kiselu jabuku, jer je to politički nepopularno, pa jednostavno diže minimalnu cenu rada i tako praktično oporezuje sivu ekonomiju. Izgleda logično, ali u životu to funkcioniše malo drugačije nego što je zamišljeno..

U stvarnosti, oni koji dobijaju deo plate na ruke, dobijaju isto, samo se onaj deo preko računa poveća, a onaj na ruke smanji. Problem nastaje kod firmi koje stvarno isplaćuju minimalne zarade, jer jednostavno nemaju prostora za više, a tu se najčešće radi o domaćoj privredi, pre svega malim preduzetnicima. Rezultat cele operacije je da domaća privreda sve više slabi, jer je tolerancija sive ekonomije polako, ali sigurno ubija. Strani poslodavci sa svojim prikriveno povlaštenim položajem nemaju taj problem. Oni imaju posebne uslove poslovanja, od subvencija do specijalnih cena infrastrukture i komunlija, i njih minimalna cena rada ne zanima. 

Kao što vidite, ne izjašnjavam se o iznosu minimalne cene rada, jer to treba da bude rezultat matematike, a ne pijačnog pogađanja. Veliki broj primaoca minimalne zarade je sramota za svaku državu, jer pokazuje da je država siromašna. Rešenje nije da se svađamo oko podele tog sirotinjskog kolača, već da vidimo kako da ga realno povećamo.

Odgovor na ovo pitanje je poznat svim vladama sveta, a to je povećanje proizvodnje, racionalizacija troškova, planski razvoj, jednom rečju – REFORMA sistema. Zvuči lepo i jednostavno, ali politički može biti izuzetno opasno i zato stvarne reforme nema, ali ima šou programa. I da ne zaboravim, i sam sam učestvovao u tom šou, ali sam dao ostavku davnih dana.   

 

Goran Kovačević

Predsednik Odbora za Ekonomiju i finansije Pokreta slobodnih građana i direktor kompanije Gomex