Svedoci smo svakodnevnih rasprava o tome da li je sve poskupelo, šta su razlozi poskupljenja i da li smo pred novim inflatornim talasom. Stariji od četrdeset godina sećaju se one ratne hiperinflacije kada bi dobijenu platu morali da pretvore u devize ili potroše u roku od par sati, inače bi se primljena vrednost prepolovila. Bilo, ne ponovilo se. Srećom, danas nismo u situaciji kada bi se tako nešto moglo ponoviti, ali „Koga ujede zmija, boji se i guštera“.

Dakle, dobra vest je da nas ne očekuje neka razarajuća hiperinflacija. Cene zaista rastu, ali, ako je verovati službenoj statistici, kupovna moć stanovništva raste za nijansu brže. Rast je simboličan. Prošle godine za potrošačku korpu nam je trebalo 1,25 prosečne plate, a ove godine 1,20. Rast postoji, ali teško da bi izdržao hvalospeve o penzijama i platama „nikad većima“. 

Sećam se jednog vica iz socijalističkog vremena, koji kaže da je komunizam jedan voz koji juri preko brda i dolina, kroz snežne vejavice i orkanske vetrove i ništa  ga ne može zaustaviti, samo što je ljudima koji se voze stalno muka.

Čini mi se da se je ovaj vic, malo modifikovan i danas aktuelan. Bombardovani smo sjajnim vestima o napretku u svim oblastima, ali kada pokušamo da taj napredak primetimo u svom malom, običnom životu, teško nam je da ga uočimo. Plate porastu, ali odmah sledi poskupljenje struje, komunalija, hrane i opet smo tamo gde smo bili pa se postavlja pitanja da li se mi radimo da bi imali veću platu iskazanu u evrima ili da bi živeli bolje.

Ljudi vole jednostavna rešenja i ne treba im zamerati što kada dobiju neku pomoć, ne prave ekonomske ekspertize o njenoj održivosti ili opravdanosti. Na kraju krajeva, oni i nisu ekonomski stručnjaci pa opravdano očekuju da ekonomske probleme rešavaju oni koji su plaćeni za to, pre svega državni organi.

Amerikanci imaju izreku - „Nema besplatnog ručka“ i to se tamo ne dovodi u pitanje. U Americi sve ima svoju cenu i zato su i dalje najmoćnija svetska sila. Daleko od toga da glorifikujem američki sistem, ali rezultati pokazuju da oni ipak nešto bolje rade od nas i trebalo bi se zapitati o čemu se radi?

Trebalo bi se zapitati da li je moguće napuniti državnu kasu, a da ne se ne zadužimo u inostranstvu ili da ne uzmemo novac od privrede i stanovništva? Da li je moguće povećati plate preko rasta produktivnosti privrede, a da to ne dovede do rasta cena? Da li je moguće da plate u javnom sektoru značajno brže rastu od onih u privatnom sektoru, a da očekujete razvoj privatnog preuzetništva? Da li je moguće deliti predizborne poklone u vidu raznih novčanih dodataka, a da se ne zadužite i da li je pošteno da jasno ne kažete  da će sav taj novac jednog dana neko morati da vrati?

Postoji priča o Grigoriju Potemkinu, ljubimcu Katarine Velike, ruske carice, koji je išao putem kojim je trebalo da prođe carica Katarina i dizao kulise kako bi Carica dobila utisak kao je u Rusiji sve u najboljem redu. Odatle izraz „Potemkinova sela“ koji se koristi u situaciji kada neko želi da ubedi ljude oko sebe da je nešto bolje nego što stvarno jeste. Čini se da i mi živimo u nekim Potemkinovim selima. Kulise se drže, ali pojavljuju se pukotine koje sada vidimo kao učestala poskupljenja.

Velika javna potrošnja, razvoj baziran na nerealnim subvencijama investitorima i državnim (neefikasnim) investicijama, izbegavanje privredne reforme, podmićivanje biračkog tela zbog prečestih izbora, sve to nekako mora da se plati. Kada se iscrpi rezervoar mogućnosti zaduživanja, cene moraju da idu gore. Za sada taj rezervoar zaduživanja nije iscrpljen pa se vodi mrtva trka između plata i poskupljenja, ali sve ima svoj kraj i ne treba da gajimo iluzije ko će pobediti.

I zato, ako se ubrzo ne okrenemo suštinskoj reformi uslova privređivanja i reformi javnog sektora, pad kupovne moći (porast cena) je neizbežan, ili možemo da prodajemo parče po parče zemlje dok ne postanemo podstanari u sopstvenoj državi. Priznaćete, nije to baš neka opcija, a vreme nam ističe.

Goran Kovačević, 
Predsednik Odbora za ekonomiju i finansije PSG