Ekonomija nije tako komplikovana nauka i u suštini svaki ekonomski sistem je vrlo sličan ekonomiji jednog domaćinstva. Trošite onoliko koliko zaradite. Možete se i zadužiti, ali tako da od vaših primanja imate dovoljno da preživite mesec, platite obaveze i da vam ostane za otplatu rate kredita. Uspešan domaćin ne diže kredit da bi kupovao prehrambenu robu, već trajna dobra kao što su kuća, zemlja, šporet, automobil i sl. Logika je jednostavna. Kredit se diže za ono što trajnije koristitite pa je razumljivo da to i otplaćujete duži vremenski period. Ako kredit potrošite na hranu i izlaske, korist će trajati kratko, a otplata kredita mnogo duže.

Slično je i sa ekonomijom jedne države i svaka vlada bi trebala da se ponaša kao prosečni domaćin, glava porodice. Međutim, vlade su shvatile da se mogu poigravati sa količinom štampanog novca kojim se podiže tražnja na tržištu, jer onda ekonomija počinje da buja i svi postaju srećni (naročito političari). Problem je što je efekat prekomernog štampanja novca sličan efektu droge. Osećaš se dobro, ali traži ti sve više i više, sve dok ne postaneš ovisnik-bolesnik.  

Centralne banke su generalno izgubile samostalnost pa štampaju novac u skladu sa političkim potrebama, a to je samo vrsta zaduživanja koje se mora vratiti kad – tad. Postoji i opcija koju smo mi dobro osetili, a to je visoka inflacija koja obezvređuje dug, ali tu opet najviše stradaju obični ljudi sa svojim malim ušteđevinama. Tu postoje još mnoge nelogičnosti.

Negde sam čuo „Mi ne proizvodimo hranu za ljude, već za novac.“ i to me je nateralo da se malo zamislim, da bi došao do zaključka da mi više ništa ne radimo da bi zadovoljili ljudske porebe, već da bi zaradili neki novac. Ovo možda izgleda logično, ali ima gadne posledice. Mi (kao i celi svet) čak više ne proizvodimo lekove da bi lečili ljude, već da bi zaradili novac, pa onda ako nema dovoljno bolesnih, izmislimo neku novu bolest (ne mislim na Kovid) ili podignemo važeće kriterijume onog što se smatra normalnim zdravstvenim stanjem i eto novog unosnog biznisa (profita).

Banke su postale kraljevi izmišljanja načina da izvuku koji dinar više od svojih klijenata. Od nekadašnje institucije koja je bitno uticala na prosperitet svetske ekonomije, postala je institucija zbog koje moramo kreirati posebne zakone kako bi se zaštitili od šibicarskog izvlačenja novca. Sada se vodi polemika oko tzv. „Naknade za obradu kredita“. Kada pitate o čemu se tu u stvari radi, dobijete odgovor da je to naknada za rad činovnika na proceni vaše kreditne sposobnosti i sličnih administrativnih poslova, a kada pitate čemu onda služi kamata, nastaje tajac.

Pošto sam aktivan u trgovini, napraviću vam jednu paralelu koja će vas verovatno zabaviti, ali u suštini je potpuno tačna. Zamislite da uđete u prodavnicu i kupite keks na kome stoji cena 100 dinara (to vam je kao bančin kredit sa kamatom), međutim kada dođete na kasu naplate vam 120 dinara uz objašnjenje da je to dodatna naknada za prevoz robe, za postavljanje cene na polici, za osvetljenje, za grejanje, za pranje podova... (to vam je kao naknada za obradu kredita.). Kada bi tako nešto doživeli u trgovini, verovatno bi tog trgovca poslali u rodni kraj, ali banke nam objašnjavaju da je to potpuno normalno i da na to imaju pravo. Verovatno su i u pravu, jer oni mogu samostalno da kreiraju uslove poslovanja, ali nije fer da kupce dovode u zabludu da je trošak kredita manji nego što zaista jeste.

Pre par godina je ukinuto pravo banaka da samostalno menjaju kamatnu stopu stambenih kredita tzv. „Odlukom upravnog odbora“. To je značilo da korisnik kredita nikada nije znao koliko će ga kredit stvarno koštati, a to nije dozvoljivo. Trebale su godine borbe da bi jedno normalno pravo, da znate cenu robe (kredita) koju uzimate postane uobičajena praksa. O kreditima u „švajcarcima“ da i ne govorim. Radi se o pljački epskih razmera, ali na kraju niko nije stvarno odgovarao zbog siromašenja velikog broja građana koji su uzimali te kredite bez dovoljno informacija.

Zašto sve ovo pišem?

Pokret slobodnih građana se zalaže za jednostavnu i lako razumljivu ekonomiju. Svaki građanin mora da ima dovoljno informacija kako bi donosio prave odluke u korist svoje porodice.  Država ne može da brine o svemu i svačemu, ali mora da napravi efikasna pravila po kojima svako ko prevarom pokušava da se okoristi, snosi posledice svog ponašanja, pa bio on trgovac, bankar, farmaceut, poljoprivrednik ili bilo ko drugi. U ljudskoj prirodi je da pokušava da stekne korist na što lakši način i to nije zabranjivo, osim ako tim svojim činjenjem ne nanosi štetu drugima. Onda na scenu stupa država sa svojim pravilima zaštite.

Problem nastaje kada baš država plasira, u najmanju ruku, sumnjive informacije koje kod građana stvaraju pogrešna uverenja i očekivanja. Na primer, kada dobijete 100 evra, a u isto vreme niste obavešteni da to u stvari nije poklon nego pozajmica koju ćete morati da vratite kroz poreze, onda to nije fer ponašanje. Kada vam poraste plata iznad porasta produktivnosti privrede i to izgleda lepo, ali trebalo bi da bidete obavešteni da je i to jedna vrsta kredita koji neko mora da vrati. Možete se zavaravati da će to vratiti neko drugi, jer vi niste bogati pa mislite da će to platiti neko drugi, neko ko ima više para, ali najčešće ćete baš vi platiti veći deo duga, pre nego onaj bogatiji. Ni to nije fer.

Živimo u čudnom vremenu kad mnoge nenormalne stvari izgledaju normalne, a PSG se bori upravo za to da se stvari nazovu pravim imenom – prevara. Život nije Diznilend ili što bi rekli Amerikanci „Nema besplatnog ručka“. Oni su to davno shvatili pa su verovatno zato i bogati, a vreme je i da mi porazmislimo  o tome i da zaboravimo na pitanje – Da li je ekonomija prevara? Nije i ne sme da bude.   

Goran Kovačević, predsednik Odbora za ekonomiju Pokreta slobodnih građana