Kolumna Dragana Velikića, osnivača Pokreta slobodnih građana, objavljena u nedeljniku NIN 6. februara.
 

Sredinom decembra bio sam na XXII Nikšićkim književnim susretima. Prvi put u tom gradu, koji sam tokom tri dana boravka obilazio uzduž i popreko. Najviše po dubini. I to od trenutka kada sam na Trgu Slobode ugledao spomenik narodnom heroju Jugoslavije, Čedomiru Ljubi Čupiću, kojeg su četnici zarobili, mučili u zatvoru, i javno streljali 9. maja 1942. godine.

Svakoga dana zastao bih pred figurom tog crnogorskog rodoljuba. Stoji na trgu, bez postamenta, levu nogu isturio napred, krenuo je negde. Tako izgleda iz daljine. Kada se priđe, vidi se lanac kojim su mu vezane ruke. Drugi kraj lanca gubi se pod skutima dugačkog šinjela.  Njegov osmeh, uhvaćen foto-aparatom nekoliko minuta uoči streljanja, ovekovečen je na spomeniku.

Iz dubine sećanja javlja mi se crno-bela fotografija koju sam šezdesetih godina prošlog veka video u nekoj knjizi, verovatno u udžbeniku za istoriju. Prepoznajem taj osmeh, njegov grubi otisak u bronzi. To je osmeh prkosa, čin hrabrosti u poslednjim trenucima života, ali i gorak osmeh saznanja upućen prisutnima na trgu koji svedoče egzekuciji. Na licu Ljube Čupića nema panike, ni užasa pred ništavilom smrti. Njegov osmeh kao da dolazi iz neke udaljene budućnosti koju on jasno vidi, i u koju će kroz nekoliko trenutaka zakoračiti. On nam nešto poručuje.

Zadivljujuće je šta se sve može pročitati u tom otisku u bronzi.

Osam decenija kasnije taj osmeh lebdi nad robljem. Živimo u vremenu u kojem je moral ukinut, izvršene su pogubne rokade, dobro i zlo zamenili su mesta, licemerje i nitkovluk umesto poštenja i čestitosti, ideali su obesmišljeni, ne postoje više ideje za koje se vredi boriti, građani su pretvoreni u beslovesnu gomilu, svedoci smo novih generacija najgorih koje se bore za vlast. Postali smo društva bez nade na čitavom prostoru jedne bivše zemlje. Ne postoji sutra, već samo kavez sumorne sadašnjosti. Po tom kavezu teturaju hipnotisani podanici svakoga dana bogatiji za još jednu laž, oslobođeni stida i zdravog razuma.

Tokom boravka u Nikšiću smešten sam u malom, privatnom hotelu "Jugoslavija", čije tri zvezdice svetle intenzitetom neke više kategorije. Čudi me da nema i četvrte. Verovatno je razlog tome veličina soba neodgovarajuća za de lux kategoriju, ali sve je u tom prostoru savršeno i ničega ne manjka. Imam osećaj kao da sam u kabini nekog luksuznog putničkog broda. Ime hotela priziva putovanje u prošlost.

Zidovi hotelskog restorana, hodnici i sobe prekriveni su fotografijama jugoslovenskih glumaca. Sve same veličine. Nema tog hotela koji ima toliko zvezda kao "Jugoslavija" u Nikšiću. U mojoj sobi je Milena Dravić, crno bela fotografija. Prepoznajem kadar iz filma Prekobrojna. Hotelski kafe dizajniran je u stilu šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Po zidovima scene iz filmova koji su klasika YU kinematografije. U jednom uglu biletarnica. Ne, nije kulisa, jer nekoliko devojaka i mladića stoji u redu. U dnu kafea primećujem širom otvorena vrata kroz koja se ulazi u veliku bioskopsku salu. Kao da sam zalutao u kadrove filma koji je odavno skinut sa repertoara.

Mi smo danas u nekom drugom filmu u kojem pirotehnika služi da prikrije nepostojanje bilo kakvog scenarija. Rijaliti je zamenio gladijatorske igre. Umesto varvara stižu nam migranti.

Na odlasku upisujem u knjigu gostiju rečenicu: "Da je Jugoslavija bila kao ovaj hotel 'Jugoslavija', i danas bi postojala".

Ostavljam Nikšić, Trg Slobode i onog heroja koji je dospeo tamo gde mi nikada nećemo doći.

 Vreme u kojem živimo ne ostavlja na licu osmeh, već samo jezivu grimasu poraza.