Autorski tekst Dragana Velikića, osnivača Pokreta slobodnih građana objavljen u NIN-u 31. oktobra. 

Sve je počelo sa bakom u suterenu. Onda je došao pandur penzioner, i od državne firme "Poslovni prostor" iznajmio lokal u prizemlju sa namerom da ga preuredi u kafić. Jedini problem je bio što lokal nije imao priključak za vodu. Pandur je nagovorio baku da mu proda svoje kupatilo. I tu počinju muke stanara zgrade na broju 23 u blizini Tašmajdanskog parka. Jer, pandur-kafedžija ne samo što je tako došao do vode, nego je tu vodu koristio maltene besplatno 24 sata.

Ova priča dešava se krajem osamdesetih godina prošlog veka. Izbavitelj iz Požarevca već je započeo svoj dance macabre. Kosovu je ukinuta autonomija negde baš u vreme kada se bakino kupatilo izdvojilo iz stambene jedinice njenog suterenskog stana i nezakonito postalo ilegalni izvor lokala, koji će tokom naredne tri decenije često menjati namenu. Biće i kafić, i poslastičarnica, i vinoteka, i restoran, i opet kafić, kako se budu smenjivali zakupci koji su dolazili posle pandura. Istina, u onom kratkom periodu normalnosti srpskog društva nakon 5. oktobra, stanari zgrade na broju 23 uspeli su da razdvoje vodu od kafića tako što je bivše bakino kupatilo konačno dobilo zasebno brojilo.

Pandur, penzionisani supovac, nema sumnje patri(j)ota, član Saveza komunista, u sledećoj fazi evolucije postaje socijalista nacionalista, zatim radikal. Nepoznato je da li mu je dužina životnog veka dozvolila da se premetne i u naprednjaka. Međutim, oni koji su dolazili posle njega biće u znatnijoj meri "kontroverzni". To je vreme kada srpsko društvo dostiže takve razmere zapuštenosti da formacijski više liči na čopor nego na uređenu zajednicu homo sapiensa.

Kupatilo jedne beogradske bake samo je naizgled benigni primer zloupotrebe na građevinskom gruntu, međutim, bez tih malverzacija nižeg reda nemoguće je bilo dostići faraonske dimenzije kriminala koji u Srbiji uspostavljava Miloševićev režim. Iz sadašnje perspektive anasteziranog srpskog društva, devedesete godine prošlog veka pripadaju herojskom dobu borbe za bolje sutra. To je, ipak, bilo vreme kada je sutra postojalo.

Tokom sedam godina vladavine naprednjaka ukinuta je budućnost. Srbija je utonula u mrak. Stanovništvo se iz dana u dan ubrzano pretvara u beslovesnu raju. Harač je sve veći, a danak u krvi dobrovoljan U srednjem veku Srbija je bila na nivou jakih evropskih zemalja. Onda je nastupilo petsto godina u turskom ropstvu. Nije bilo razvoja. Stagniralo se i propadalo, baš kao danas pod naprednjacima. Ipak, nešto se u međuvremenu promenilo. U Turskoj je na vlasti predsednik Redžep Tajip Erdogan, a u Srbiji sultan Aleksandar Vučić.

Ono što su pod Turcima bili manastiri, u kojima je opstajala kultura i svest srpskog naroda, to su danas slobodni mediji Vreme, N1, Danas, Nedeljnik, NIN, Novi magazin,  Beogradski glas... U tim manastirima druge dekade 21. veka održava se kontinuitet normalnosti građana Srbije. Samo tamo se može saznati šta sve, recimo, stoji u pozadini tragedije u "Namenskoj" u Lučanima, ili, ko su povlašćeni trgovci oružjem u Srbiji, ko uništava reke, kakav je profil ološa ustoličenog u foteljama gradonačelnika mnogih srpskih gradova, kako nezakonito posluju navodno uspešne firme, ko sve uzima reket od stranih i domaćih investitora, zbog čega se nemilice upumpava novac u kase "Zvezde" i "Partizana", a procenat davanja za kulturu je nula u prvoj decimali, zašto je srpski Asanž u kućnom pritvoru, umesto kafanskog muzičara, koji je zahvaljujući logistici svog sina ministra preko noći postao trgovac oružjem, i kako je to oružje završilo kod terorista Islamske države?

 Ipak, onih dve stotine radnika "Namenske" iz Lučana, koji ispod granice svakog samopoštovanja i ljudskosti brane direktora odgovornog za smrt njihovog kolege jeste prizor koji zasenjuje sve događaje sa bogate trpeze beščašća naprednjačke Srbije. Ti ljudi napadaju žrtve – porodicu poginulog radnika – a brane dželata, jer su ucenjeni, kao što je stotine hiljada porodica u Srbiji ucenjeno golom egzistencijom, i jedina uteha im je što ih je sve više, pa mogu između sebe da se pogledaju u oči.

Kada se ukine stid, iza toga ide smrt. Ne uvek biološka. Ne ni obavezno mentalna. Više kao koma kod spinalne anestezije.

Vostani Serbie!