Autorski tekst Vladimira Pajića MA konzervatora-restauratora
člana Pokreta slobodnih građana

Osećaj lične i institucionalne odgovornosti, ugašen dugotrajnim iscrpljivanjem građana i postupnim raslojavanjem društvenih poredaka, je postao „nebeska“ moneta slabog prometa među stanovništvom. Državni okvir je istisnuo odgovornost kao nepoželjnu karakteristiku koja koči, ionako otežano, funkcionisanje društva, i ostavio je na korišćenje u setnim rečenicama monologa starima i deprimiranima.

U takvoj situaciji, zaštita kulturnog nasleđa, koja se bazira na odgovornosti, ostaje disciplina upornih i istrajnih. Očuvanje spomenika za budućnost u kojoj nećemo biti, zvuči kao istočnjačka bajka. Sistem, kakav-takav,  nasleđe tretira kao teret.

A da li sistem postoji?

Sistemu su svojstveni kontinuitet i organizacija, pa se tako kontinuitetom obezbeđuje sigurnost, dok se organizacijom postiže efikasnost i sprovođenje. Kroz ovakav okvir, trebalo bi da funkcionišu svi državni organi, pa i Ministarstvo kulture i informisanja, koje je nadležno za zaštitu kulturnih dobara. Neprestana urgentnost i izuzetnost trenutka, odlika su neuređenog ili nepostojećeg sistema. 

Par godina unazad, politika državnih organa je upravo takva. Vodi se principima urgetnosti i izuzetnosti, poput političke predizborne kampanje. Politika Ministarstva kulture nije izuzetak. Svaka odluka je istorijska i krucijalna. Svaka aktivnost je vanredna i nepredviđena. Reanimacija Narodnog muzeja, zapostavljanog decenijama, je opravdano bila jedan od prioritetnih zadataka. To ćemo se svi složiti. Problem je što je izvedena po svaku cenu i što su svi do tog trenutka morali držati dah. Velikom broju institucija smanjena su finasijska sredstva, kako bi se ovaj „biser u blatu“ našeg naroda podigao i sačuvao. Interventna akcija je uspela i stari pacijent je preživeo. Odlično! Otvaranje je bilo grandioznije i od otvaranja Muzeja savremene umetnosti. I koštalo je duplo toliko! Da li je otvaranje dovoljno? Videćemo.

Za to vreme u Srbiji, rimske arheološke lokalitete kose i održavaju građani i građanke volonteri pazeći da sačuvaju živu glavu. Freske otpadaju sa zidova crkava, dok kler uvodi parno podno grejanje. Kolekcije arheološkog materijala u lokalnim muzejima stoje u kutijama od časopisa koje su nekada publikovali, a sada više ne. Antičke carske palate istražuju puhovi i lopovi avanturisti. Slike na platnu krckaju od toplote leti, a bubre od hladnoće i vlage zimi. Spomenici kulture od velikog i izuzetnog značaja služe kao kulise za snimanje spotova loših estradnih zametaka. Nematerijalnim nasleđem se bave ljudi sa tek podignutim otpremninama, praveći nakit i korpice za Uskrs. Islamskim spomenicima nedostaje svetosavlje, da bi se neko njima bavio. Pojedine institucije, blokiranih računa zbog pronevera, prokišnjavaju, a na samo nekoliko lakih koraka od muzeja, arheološki lokaliteti idu ispod cene. Zapadna Srbija cela pišti od gajgerovih brojača. Direktori malih galerija suvereno vladaju svojim neznanjem. Dobri istraživači i naučnici, onesposobljeni lošim finansijskim stanjem, svojom genijalnošću sijaju u mrakovima stanova.   

Sreća pa je Narodni muzej svim sredstvima preživeo.

Da je bilo kontinuiteta, ne bi ni bilo potrebe oživljavati ga. Da je bilo organizacije, ne bi ni bio doveden u ovu situaciju.   

Kada se polu-sistem političke predizborne kampanje, upotrebi na prisilno interventnoj službi zaštite, centar Beograda postaje sekunda na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, a ostatak Srbije, neupadljiva bandera u nekom zaseoku. Međutim, predizborna kampanja nije obavezna. 

Budućnost je, na žalost pojedinaca, naša obaveza!