Petak, 18. jun 2021. godine, kraj naporne nedelje i još napornijeg meseca. Oko 10 časova ujutro, tema ozbiljna, televizija neozbiljna, Maja Popović, ministarska pravde Republike Srbije, gostuje u emisiji nakon višenedeljne borbe protiv hiljade protestujućih „advokata koji se bune jer bi izmena Zakona (Zakona o parničnom postupku prim. aut.) dovela do smanjenja troškova građana“. Nasuprot advokatima, ministarkina vizija je da se troškovi građana smanje tako što ih uopšte neće biti. Kako neće biti? Pa tako, neće moći da se sude građani koji nemaju novčanih sredstava da plate sudske takse, dakle nema suđenja - nema troškova. Nema takse - nema problema.

Ministarkina pragmatičnost se ne završava na seči i skrnavljenju Zakona o parničnom postupku, već se ista nastavlja i u kaznenoj politici i krivičnim sankcijama, budući da je tokom gostovanja u emisiji na televiziji Hepi na mala vrata (isto kao i izmene Zakona o parničnom postupku, simptomatično) ponovo uvela smrtnu kaznu. Pragmatično, nema čoveka - nema problema. Ne samo da je uvela, nego i elaborirala teorijski koncept „kada su lukrativni momenti doveli do različitih ubistava“, uz sveopšte poštovanje osnovnih ljudskih prava, „neželeći da prejudicira bilo koju odluku suda“  da „po zakonu jeste moguća smrtna kazna“. Takva pragmatičnost je i novinarku prestravila, čuvši nešto i njoj neverovatno i zastrašujuće. Imala je snage za samo jedno „AU“.

Međutim, ministarka Popović u poslednjoj sekundi shvata svoju grešku i volšebno se ispravlja sa „doživotna robija“. Donošenjem Kaznitelnog zakonika za Knjažestvo Srbiju 1860. bile su prvi put precizno određene kazne lišenja slobode i to: robija, zatočenje, strogi zatvor i zatvor. Robija se izdržavala s okovom, koji može biti lak (dva kilograma i 560 grama) ili težak (pet kilograma i 120 grama), ili bez okova, i kao i zatočenje. Sve pomenute robije su povlačile za sobom i gubitak građanske časti.

Letimičnim i laičkim pregledom važećeg Krivičnog zakonika može se utvrditi da nigde, ni u jednom članu, ni u jednom stavu, ni u jednoj tački, ne postoji reč „robija“. Dakle, jeste smrtna kazna, nije smrtna kazna. Jeste robija, nije robija. Sve bi to bilo u redu u nekom relaksiranom razgovoru u kafani, kladionici, na pijaci. Međutim, kada sve to kaže ministarka pravde Maja Popović možda ipak ima razloga za brigu.

Briga stvara brigu i širi se kao požar. Kako ministarka može da napravi takav lapsus? Šta ako to uopšte nije lapsus? Šta ako stvarno o tome razmišljaju, ako već znamo da razmišljaju o uvođenju poligrafa kao regularnog dokaznog sredstva?

Ostaje nam da na sve to kažemo samo jedno zgranuto, „AU“.

 

Advokat Aleksandar S. Petrović
Član Predsedništva PSG