Autorski tekst Saše Milenića, člana Predsedništva PSG objavljen 27. juna u Kragujevačkim. 

U dane Arsenal festa u Kragujevcu, neuporediva svetkovina letnjeg raspusta svečano je otvorena Velikim bazarom demokratije na Đačkom trgu. Protesti ''Jedan od pet miliona'' su ovim datumskim pristajanjem uz omladinu, đake i njihove roditelje, vezivanjem za konstante svakodnevice i događaje iz redovnog godišnjeg ciklusa, uložili dodatni napor ne bi li i sebe učinili jednom gradskom konstantom.

U subotu 22. juna, dakle, kragujevački protesti su konceptualno inovirani. To više nije bilo samo stidljivo okupljanje starih znanaca na platou ispred Robne kuće, njihova šetnja do Gimnazije, oglašena pištaljkama, i slušanje dva do tri govornika, uglavnom iz Beograda, koji bi došli da posvedoče i uvere malobrojne kako protesti traju i kako Srbija još drži do potpisanog i promovisanog svenarodnog sporazuma. Ovoga puta to je bio program plus, sa šetnjom u velikom krugu, sa štandovima opozicionih partija, uz prisustvo njihovih lidera i prvaka, sa velikim brojem gostiju sa strane, sa transparentima, flajerima  i povratnom vezom u komunikaciji između građana i njihovih demokratskih predstavnika.

Međutim, da li zbog vrućine, date u razmerama elementarne nepogode, da li zbog nedovoljne oglašenosti u uslovima sloma javnosti i medijskih sloboda, ili čega traćeg, tek, bilo je evidentno kako pozamašnost organizatorske ambicije prevazilazi sopstveno ostvarenje i realni broj okupljenih. Zapravo, svi ti dopunski sadržaji i momenti animacije protesta samo su potvrđivali opšte osećanje kako ''Jedan od pet miliona'' visi o koncu i ište reanimaciju. Unapređenje koje je svojom potrebitošću, ubedljivije od svega drugog, zasvedočilo dekadenciju protesta?

 

Dolazimo sa muzikom glasnom

Novost poslednjeg kragujevačkog protesta postala je očiglednom već na prvom koraku: u činu okupljanja demonstranata ispred Robne kuće. Političke partije, potpisnice sporazuma s narodom, dolazile su organizovano, uglavnom na čelu sa svojim predsednicima i nacionalno prepoznatljivim funkcionerima. Boško Obradović, Dragan Đilas, Zoran Lutovac, ali i Vladimir Gajić, Janko Veselinović, Srđan Milivojević ... svojim istovremenim prisustvom, karakterističnim uglavnom za beogradske šetnje, uznačavali su povišene pretenzije ovdašnjeg skupa.

Međutim, više od pukog prestiža šumadijskog iventa, ovo je upućivalo na novu prirodu odnosa između organizatora protesta i političkih partija u protestu. Samim okupljanjem želelo se poručiti da je došao kraj višemesečnom nejasnom i nerazgovetnom distanciranju organizatora od partija opozicije. Ta besmislena dilema, da li su protesti građanski ili politički, bilo da je izraz politikološke konfuzije ili političke lukavosti, od subote bi svakako imalo da postane evolutivna prošlost za ''Jedan od pet miliona''. Male boginje i prve dečje rednje preležane su i u Kragujevcu. Neka je na radost i na spasenje.

S verom u prodorniju i masovniju perspektivu, te novi početak protesta ''Jedan od pet miliona'' u Kragujevcu, na mesto okupljanja domarširao je i Pokret slobodnih građana. To je bila kolona sačinjena većinom od omladinskih aktivista iz raznih krajeva Srbije, koji su tu kampovali na Arsenalfestu, a koju je predvodio predsednik organizacije, Sergej Trifunović. Dolaskom kao iz Vitmenove vizije, ''sa muzikom glasnom'', u nameri da karnevalizuju gradski centar, da Rundekovom ''Karmelom'' dirnu i pokrenu revolucionarno srce Šumadije, uneta je jedna nedostajuća nota otporaškog šarma i prkosnog optimizma.

Ni najmanje ne čudi što je Sergejeva ''Karmela'' postala dobar glas o kragujevačkom protestu i hit na društvenim mrežama već u toku dana. Nije neobično čak ni to s kakvom je lakoćom zaigravao ceo potes velikog manifestacionog trga, još od Saobraćajca, uvlačio u igru prolaznike i pretvarao slučajnost jedne spontane šetnje u performans i koncept. Nije iznenađujuće bilo ni to kada je posle šetnje, sa stepeništa Gimnazije, bez plana i najave, a la Fredi Merkjuri, otpevao We Will Rock You, uz vedre otpeve polu-punog Đačkog trga. Ne može da čudi i iznenađuje, jer reč je o velikom glumcu i oličenju ove protestne manifestacije.

Brine, međutim, to uporstvo animacije i Sergejeva instiktivna potreba za permanentnom provokacijom. Kao da je više nego očigledna atmosfera dremeža i mrtvaja indolencije u koju je ceo jedan grad potonuo. Možda čak grada više i nema?

Poruke političkih prvaka su planski ohrabrujuće, razumljivo. Da li i uverljive? Imponuje završna Sergejeva poruka: ''Dok god ima jedan ludak koji urla i maše, naša je pobeda neminovna!'' A zašto onda sebe, koji upravo tako čini pred polu-praznim Đačkim trgom, pri tom vidi kao ludaka? Šta nije uredu sa protestima ''Jedan od pet miliona'' u Kragujevcu?

 

Lideri i organizatori

Nema sumnje da su konceptualne inovacije, propagandni šareniš, blaga karnevalizacija i koja nota hepeninga, blagotvorno delovali na subotnji protest u Kragujevcu. Takvo osveženje bi moglo imati vrednost dodatnog impulsa. Odluka da se ovaj up grade napravi baš u dane Arsenalfesta takođe predstavlja dobru zamisao organizatora. Ona bi mogla da se prilagodi sličnim manifestacijama širom Srbije, te da postavi novi standard za ''Jedan od pet miliona'' na nacionalnom nivou.

Međutim, ma koliko truda i veštine organizator uložio u ova rešenja, ona očigledno nisu razrešila osnovni problem protesta u Kragujevcu: obeshrabrujuće mali, ili svakako nedovoljan, odziv sugrađana. Čak i da kažemo da je broj demonstranata udvostručen u odnosu na prethodni skup, protesti su i dalje desetkovani u poređenju sa entuzijazmom zimskih početaka. Sećanje na zimska okupljanja ostavlja neizbrisiv i mučan utisak da su se do letnje sezone održali tek poslednji, najuporniji ostaci protesta u Kragujevcu.

Izgleda da organizaciona inventivnost i sva kreativna domišljanja organizatora neće moći da prevaziđu problem sa kojim se protesti suočavaju. Najverovatnije zato što problem i nije kreativno-organizacione prirode. Nekako, čini se prirodnim, kada političkim protestima nešto ne ide, da se, makar u jednom trenutku, malo promisli da možda ipak nije po sredi neki politički problem.

Čini se da je i organizartor toga postao svestan, bar donekle. Na takav zaključak upućuje umekšavanje početne rigidne odluke o distanciranju protesta od političkih partija i prvaka. Sada, kad su umesto raznih profesora, novinara, umetnika, na binu pozvani lideri opozicionih stranaka, poslata je poruka da etablirana politička konkurencija više nije kužna.

Međutim, teško da će to rešiti problem raspadanja protesta. Ne zato što je početni stav o izolovanju politike i političara bio ispravan, već upravo suprotno, zato što političari i dalje na binu izlaze po pozivu, kao gosti, i što nisu ti koji vode građane u protestu. Ma koliko pretrajavala sklonost ka potcenjivanju političke pismenosti sugrađana, Kragujevčanima je ipak jasno da su poznata imena političkih prvaka, poput Đilasa ili Obradovića, tu ipak samo odgovorni građani, koji se uredno odazivaju na poziv organizatora. E baš zato nema ljudi na protestima, odnosno ima ih, ali sve manje.

Možda boli, al se jednom mora reći: građani dolaze na političke skupove onih ljudi za koje će eventualno da glasaju. Da bi se došlo do izborne prepoznatljivosti i konkurentnosti, treba mnogo više truda i mnogo raznovrsnih aktivnosti, te polugodišnje organizovanje javnih skupova teško da može da zameni i nadomesti stranački organizovan i sistematičan politički rad.

Opozicione političke partije su pokazale neobično visok nivo tolerancije i blagonaklonosti prema inicajalnim ''apolitičnim'' proklamacijama mladih kolega - organizatora. Mlađih po političkom iskustvu, dakako. Ne da su se, uprkos ničim zaslužene šugavosti, uredno pojavljivale na protestima, nego su i pozivale javnost da se priključi. Čak su ćutke trpele i političku štetu koja im je povremeno pravljena.

Transfer blama je bio uobičajeni doživljaj protestnih okupljanja, barem kod opozicionara sa političkim iskustvom. Nastup, poput ''Lokalnog fronta'' koji učestvuje na izborima i svakako predstavlja političku organizaciju, ali prkosno poručuje da uz njih nema mesta za stranke i političare, ne proizvodi želju za raspravljanjem. Izgleda ni za biračkom podrškom, jer naprosto vređe inteligenciju. Umesto blama, humorni efekat su proizvodile vesti o sukobima i podelama među organizatorima. Ne bave se politikom nego čisto organizacijom, a uspeli su da se posvađaju? Oko toga ko donosi razglas i kako prevesti demonstrante od tačke A do tačke B? Međutim, dramatično osipanje, zatim redukovanje, pa najzad desetkovanje ljudi koji učestvuju u protestima, ukazuju da je đavo odneo šalu.

A rešenje je sasvim jednostavno. Samo ispravne i odgovorne političke odluke omasovljuju političke proteste. Zimski protestni publikum je baš to i očekivao. Da čuje programsku i vidi personalnu alternativu, ne samo protiv Vučića, nego i protiv Radomira Nikolića, pre svega.

Doduše, možda upravo takva lica, za kojima će Kragujevčani da krenu i za koja hoće da glasaju, organizatori vide među sobom. Problem je, međutim, što ih Kragujevčani ne vide i što sve masovnijim odustajanjem od šetnji jasno poručuju da ne vide.

U iščekivanju političkih odluka i dalje političke evolucije protesta u Kragujevcu, možemo da zapevamo: ''Nestaje nam municije, hladan vetar poljem brije, aj, Karmela!''