Zašto je sve skupo? – piše Goran Kovačević za Vreme

U Srbiji postoji dosta rašireno mišljenje da je slobodno tržište glavni krivac za skupoću koju vidimo na policama prodavnica i osećamo u svojim novčanicima i da bi mnogo bolje bilo da se država aktivnije uključi u  regulaciju cena kako bi se sprečile mahinacije ovih ili onih učesnika u lancu snabdevanja. Na papiru ovakvi predlozi izgledaju dobro, ali iskustvo govori da ovakvo ponašanje države nigde nije dalo dobre rezultate.

Obično krene sa nekim administrativnim ograničenjem cena, što je široko pozdravljeno među građanima i dovede do toga da popularnost vladajućim strankama poraste, ali onda počnu problemi, pojavljuju se nestašice, sivo tržište procveta i na kraju proizvodi budu još skuplji nego na početku, pre uvođenja mera.

Rasprava o jakoj državi koja sve kontroliše u korist građana ili slobodnom tržištu traje već vekovima i o tome možemo imati različito mišljenje, ali ono što je nesporno i što brine naše građane je jednostavna činjenica da u zadnje vreme za svoje novac mogu da kupe sve manje proizvoda.

Zašto je sve skupo?

U cenu bilo kog proizvoda ili usluge ulaze cene sirovina, energenata, radne snage, poreza, transporta, trgovačke marže, usluga državne uprave i još mnogo troškova, i kada se sve ovo sabere i doda zarada maloprodaje, dobije se krajnja cena proizvoda. 

Kako je to kod nas? 

Nije tajna da je cena goriva u Srbiji već duže vremena među najskupljim u regionu. Sve države regiona kupuju naftu po približno sličnim cenama, ali krajnja cena za srpskog potrošača je viša jer naša država uzima za sebe više nego države u našem okruženju kroz akcize i poreze. 

Cena struje je drugi deo priče o energentima. Činjenica je da smo dugo imali jeftiniju struju nego naše države u okruženju, ali danas je ona i kod nas značajno skuplja, naročito za privredu. Dok se cena struje na slobodnom tržištu kreće od 70 do 80 evra za megavat, naša privreda plaća oko 120 evra za megavat. 

Verovatno ćete se pitati, zašto privreda ne kupuje struju na slobodnom tržištu po nižoj ceni? U teoriji postoji tržište električne energije na kome imate mogućnost da kupite struju od različitih dobavljača, ali u stvarnosti na kraju ispadne da se 99% električne energije ipak kupuje od jednog dobavljača čiji je vlasnik, pogađate – država Srbija. 

Tu počinjemo priču o monopolima (državnim ili privatnim) koji imaju povlašćen položaj, često zaštićen državnim propisima koji se zloupotrebljavaju na račun potrošača. Monopoli imaju jednu nezgodnu karakteristiku da – koliko god loše te firme radile, koliko god vodile lošu poslovnu politiku, na kraju krajeva imaju moć da sve to uračunaju u cenu proizvoda/usluge i isporuče  račun takvog poslovanja potrošaču koji nema drugi izbor nego da ga plati. Najbolji primer ovakvog poslovanja je Telekom, koji sve svoje promašene i preplaćene poslove na kraju naplati ili od potrošača ili od države, što je opet novac svih građana Srbije.

Vezano za monopole svakako treba spomeniti i uvoznike, posebno one koji imaju ekskluzivno pravo uvoza pojedinih proizvoda za srpsko tržište. Kako oni funcionišu najbolje možemo videti kada se naši građani vrate iz inostranstva šokirani razlikom u ceni istih proizvoda. Naravno, u Srbiji su isti proizvodi po pravilu znatno skuplji nego u inostranstvu. Ne radi se tu samo o robi koju vidimo u prodavnicama, jer je još gora situacija na tržištu sirovina od kojih domaće fabrike prave svoje proizvode. Često te sirovine zbog ekskluzivnog prava uvoza pojedinih distributera, ulaze po znatno višim cenama nego što bi to bilo da postoji više ravnopravnih ponuđača i na kraju skupe sirovine daju skup proizvod.

Na kraju tu su usluge državnog aparata koje su ključne za uspeh svake privrede. Ako imate državu koja radi svoj posao u skladu sa razumnim pravilima i ponaša se prema svima na isti način, to pomaže da privreda radi bolje, da ima manje troškove poslovanja, da lakše izvozi i da na kraju da svi bolje živimo. Naš državni aparat nije toliko velik koliko je neefikasan i pod pogubnim uticajem politike tamo gde joj nije mesto, on takav kakav je ne olakšava poslovanje, već je nerazumni teret koji domaća privreda sve teže podnosi. 

Kada sve ovo skupimo na jedno mesto – skupe energente, uvozničke lobije, monopole, neefikasnu državu i tome dodamo, međunarodne okolnosti, tehnološko zaostajanje, značajan udeo sive ekonomije i malo lokalno tržište, onda dobijamo porazan zaključak da je kvalitetatan a jeftin proizvod u ovakvim privrednim okolnostima više izuzetak nego pravilo. 

Država je svakako najodgovornija za ovakvo stanje jer jedino ona kontroliše cenu energenata, jedino ona kroz dobru pravnu regulativu može da razbije uvozničke lobije i monopole, jedino ona može da donese propise kojima se realno suzbija siva ekonomija i jedno ona može da dobrom poreskom politikom spreči tehnološko zaostajanje privrede.

Na žalost u sudaru stvarnosti i iluzije redovno strada stvarnost. U sudaru iluziju nikad većeg napretka sa stvarnošću sve manje kupovne moći, najverovatnije će stradati ionako nejaka domaća privreda.  Ona će biti optužena da se bogati na grbači napaćenog naroda, da ne zna da radi  ali da će država (čitaj politika) preuzeti stvar u svoje ruke i spasiti nezaštićenog srpskog potrošača. Lepo zvuči, ali jednostavno nije istina. 

I ako je svima jasno šta treba raditi, srpski potrošači mogu očekivati da će proizvodi i dalje biti skupi, verovatno i sve skuplji. Novčanici će nam biti sve puniji, plate iskazane u evrima će biti sve bliže uporedivim zemljama, ali prosečan nemački potrošač će za svojih 100 evra kupovati daleko više nego prosečni srpski potrošač za svojih 100 evra. I tako će biti sve dok jednom stvarno ne odlučimo da se promenimo. I to svi.

Goran Kovačević, član Predsedništva i predsednik Odbora za ekonomiju i privredu PSG