U kovača kuća bez kukača – autorski tekst Vladimira Pajića

Često se govori kako su Srbi apatični, kako su se povukli pred tiraninom i kako uživaju u svojim sitnim privilegijama. Na taj način se odbacuju ogromni napori ovog naroda da se sa trenutnom političkom i kulturnom krizom izbori. Od aktivnosti u parlamentu tokom godine, neizmerno tužnih i velikih protesta u maju, kreativnih studentskih protesta, roditeljskih zahteva protiv nasilja, aktivizma raznih udruženja, manje ili više uspešnim pokušajima alarmiranja medjunarodne javnosti pa do traženih izbora koje tiranin beslovesno krade i prekraja a građani brane po cenu zatvora i policijske brutalnosti. Sve to govori da ovaj narod ne spava ali i da imamo posla sa izuzetno teškom i zahtevnom političkom krizom.

Krivica za neuspehe mora pasti negde. Ona će, opravdano ili ne, biti najpre pripisana opoziciji, često apstinentima, ponekad mentalitetu i tako u nedogled. Onog jednog glavnog krivca za rašivanje društva i za proizvodnju krize postalo je dosadno kritikovati. Reći da je Vučić glavni krivac je postalo opšte mesto od koga svi beže iako je to jedina, mada dosadna, decenijska istina. Vatru slobode o koju se ovaj narod grejao vekovima, pomenuti tiranin gasi a mi ne želimo da budemo dosadni i da se ponavljamo. Studioznost i dugoročnu posvećenost menjamo kratkotrajnim efektnim izrazima. Pitanje je smemo li da dopustimo sebi takvu malodušnost i da li politika sme da bude pitanje trenda. Ako se nešto desilo ove godine, onda je to pokušaj da se ta tinjajuća vatra raspali. Da li se uspelo ili ne, može se debatovati.

Mnogo pameti ima u našim starim poslovicama. Upravo o vatri ali i o nesposobnosti ima ona: “U kovača kuća bez kukača!” I sada je nekako odgovarajuća. Kukač je inače metalna savijena šipka koja se koristi za raspaljivanje žara i u ovom poslovičnom smislu podrazumeva nešto što se da napraviti, a čega nema. Poput te promene koju moramo napraviti i koju očekujemo.

Srbija u ovom trenutku nema mnogo štošta, ali se izdvajaju dva najvažnija nedostatka. Ona nema pravdu i nema demokratiju. Bez ta dva kukača u rukama građana, vatra slobode nam se gasi. Kao i ranije, moramo se osloniti na ono čime je vatra slobode Srbije kovana vekovima a u odsustvu demokratije i pravde. Nema mnogo opcija do (s)trpljenja i osećaja za pravdu.

Ta dva osećaja bila su naše “žiške u pepelu” i u najtamnijim vremenima. Svaki građanin na protestu upravo to u sebi nosi.

Kao što bez kukača kovač ne može biti kovač, tako Srbija bez pravde i demokratije ne može biti ono ognjište slobode o kojem smo tako mnogo pisali.