Petar Đorđević – Da se bolje razumemo / Po šukar to haljovamen

Na jugu Srbije živi oko 100.000 Roma, u Leskovcu 7.700 zvanično, mada se veruje da ovde živi između 10.000 i 12.000 pripadnika ove zajednice.

Romi su poznati po svom talenti za pesmu i igru a najviše po svom veselom duhu koji je njihov najverniji saveznik u svim teškim vremenima ali i u svakodnevnom životu.

Pre nešto više od pet godina, pretučen je dečak romske nacionalnosti od svojih vršnjaka u Osnovnoj školi zato što je nosio srpsku zastavu, jer po njima, “Ciganin nema pravo da je nosi”.

Kada budu odrasli da li će takva deca biti dostojna veličine dva “Ciganina” na koje ću vas danas podsetiti i odati im počast za sve što su učinili za svoju zemlju

Vratiću se vek unazad, u Kraljevini Srbiji, verovatno je tada bilo drugačije jer nije bilo “savremenog” rasizma i posebno što Romi, ako ne baš u društvu, a ono baš u vojsci je službovao veliki broj Roma koji su dali svoje živote u Balkanskim i Prvom svetskom ratu.

Koliko, ne znamo, ali znamo za postojanje barem dvojice Roma koji imaju status srpskih junaka.

To su  Ahmed Ademović i Rustem Sejdić, heroji su s toga što su izveli podvige ne samo vredne divljenja već i spomenika i ulica.

Dela na koje ih niko nije naveo i naterao, dela koja nisu morali da izvrše ali njihova intuicija i urođena snalažljivost i sopstvena inicijativa su bila jača od bilo kog naređenja pretpostavljenih.

Njihove priče su odvojene i nepovezane ali vrlo slične…

O Ahmetu Ademoviću danas govorim zbog onoga što je uradio tokom Kumanovske bitke, u jesen 1912. godine. Ahmet se već drugog dana bitke, na svoju ruku iskrao, prešao preko bojišta, ušunjao u pozadinu turske vojske i slušao ono što je želeo da nauči, sačekao je pravi trenutaki i kada je osetio da se bitka lomi, da je u pitanju sad il’ nikad, po tom svom čuvenom sluhu odsvirao je tursku trubu znaka za povlačenje, i ako su Turci bili u zamahu zbunjeni su se dali u bežaniju a Ahmet se brzo vratio u svoje redove i odsvirao znak za juriš.

Upravo zbog ovoga Ahmed Ademović odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima.

Ahmed  nikada više nije skinuo orden sa svojih grudi.

Na žalost decembra 1941. godine među mnogobrojnim streljanim Romima od strane Nemaca, streljali su i sinove Ahmedove, Redžu i Ramu.

Ahmed je preminuo 1965. godine u  92. godini života u bedi i zaboravu od svih.

Drugi čovek na koga ću vas podsetiti je Rustem Sejdić iz Bojnika kod Leskovca, bio je trubač znamenitog, glasovitog Gvozdenog puka. Naime, u noći između 29. i 30. oktobra 1916. godine, pripadnici čuvene bugarske Rilske divizije krenuli su da povrate Kajmakčalan i kada je po nas situacija bila na ivici katastrofe, u tom trenutku začuo se zvuk naše trube koji je pozvao na juriš. Ovako je kasnije Rustem raportirao majoru Miliću: ” Kada sam video, gospodine komandante kako će naša slavna vojska da propadne zasvirao sam juriš samovlasno pa makar me streljali”

Istog dana Sejdić je dobio orden “Karađorđeva zvezda sa mačevima”,  a odlikovao ga je lično vojvoda Stepa Stepanović. Orden je dobio i godinu dana kasnije zbog nove  “smicalice” i to lično od našeg regenta Aleksandra u prisustvu francuskog generala Franše d’ Eperea.

Rustem Sejdić je posle Velikog rata odlikovan Albanskom spomenicom.

Na žalost ne zna se kada je tačno preminuo.

U subotu 8. April na “Svetski dan Roma”, neću biti u Leskovcu da sa svojim prijateljima Romima, a posebno sa svojim školskim drugom Redžom Demićem (o našem prijateljstvu sam već pisao), popijem piće  i evociramo uspomene na 6. septembar 1967. kada smo seli zajedno u klupu prvog šest odeljenja u Osnovnoj školi “Josif Kostić” u Leskovcu i svih 8 razreda tu ostali zajedno!

Čućemo se mi i videti,  naše prijateljstvo je večno!

“Možemo zajedno – Amen šoj katone”

Petar Đorđević

Poverenik za grad Leskovac i član Predsedništva