”Beogradska predstava o Kosovu” – Vladimir Pajić

Decenijsko pogrešno rešavanje kosovskog pitanja dovelo nas je u katastrofalnu situaciju. Nestabilnost, nesigurnost, zloupotreba procesa dijaloga i političko namigivanje najviših zvaničnika najbolje opisuju trenutno stanje. U svemu tome direktne žrtve su građani severa Kosova i ljudi u enklavama.

Iz guste magle argumenata, iracionalnih i racionalnih stavova, politikantstva, kriminala i pojedinačnih isprepletanih sudbina izdvaja se specifični korpus ponašanja jednog dela srpske politike. Tradicionalno je nacionalni, desni element u Srbiji bio protiv dijaloga Beograda i Prištine i smatrao je da se time krše medjunarodne rezolucije vapeći ili za zamrznutim konfliktom ili za ratnim stanjem i “upadom” na Kosovo. Takav stav je amalgam nacionalnog elementa, dela Srpske pravoslavne crkve, političkih bezidejnih oportunista, ekstremne desnice kovane na padinama stadiona i na raskrsnici ulica Kraljice Ane i Mihaila Avramovića a pod Vučićevim kovačkim čekićem. Rezultat toga je najpre bio sukob sa jedinicama KFOR-a da bi sada to dovelo do “opsade” manastira Banjska. Tada se promenilo dosta toga jer se “španska kragna” sitne koristoljubive, nedržavničke politike previše stegla oko vrata ljudi na Kosovu i Metohiji.

U jednom trenutku a povodom napada na KFOR vesti su bile apsurdne. Dok Manastir Dečani i Eparhija raško-prizrenska pozivaju na smirivanje tenzija shvatajući da se napadaju oni koji im brane građane, porte i crkve (KFOR), dotle se na autoputu u centru Beograda dešavao skup izrazito zbunjenih desničara predvođen profesorom Kovićem. Nekoliko desetina ljudi, blokirajući autoput, raspravljaju uživo o pravcima delovanja i odbrani Kosova u najotvorenijem demokratskom procesu koji desnica u Srbiji poznaje tako što viču jedni na druge. Epilog ovog skupa je bio dogovor o narednom protestu. U tom krugu logično je da skup mora biti održan ispred Nemačke ambasade pa do takvog skupa i dolazi. Zašto? Niko nije dao odgovor. Nije ni čudo što je i ovaj skup bio fijasko. Uspešno je završena epizoda zvana „odbrana Kosova“. Uspešno je razvodnjena alarmantna situacija. Pada zavesa. Profesor Ković odlazi.

Dok su međunarodna zajednica, predstavnici KFOR-a i američki ambasador u Prištini krivili Prištinu za destabilizaciju, u Beogradu je probrana ekipa lupala u ratne bubnjeve protiv NATO-a pristajući, a i priželjkujući  da budu instrument vlasti. Cela predstava bila je usmerena na stvaranje teatra apsurda gde se o najvažnijim pitanjima nije moglo govoriti smisleno. Gde argument nije imao smisla. Izbrisana je logika i zamenjena istrošenim iracionalnim i emotivnim floskulama od kojih ljudi na Kosovu imaju samo velike probleme. Za to vreme niko nije pitao ljude iz Orahovca, Zvečana ili Zubin potoka šta žele. Da to kažu otvoreno i bez pritiska. Olivera nema. Nema ni razgovora. Naprsla desnica Beograda ne haje za vapaje sa lica mesta od strane Manastira Dečani ili Eparhije raško-prizrenske. Ta ista beogradska desnica uvek je marila samo da napuderiše nos kosovskim puderom, da na scenu politike izađe i izgovori zadati tekst i da se odvuče kući kada zavesa padne. U toj predstavi nikada nije bilo suštine. Nikada ni naznake rešenja.

U manastiru Banjska, a nakon propasti francusko-nemačkog predloga i Kurtijeve bahate kratkovidosti, je došlo do nečega novog. Ubistvo kosovskog policajca, inače Albanca, na barikadi,  a nakon toga povlačenje ka samom manastiru, razbijanje ograde manastira i zauzimanje porte dalo je potpuno novi aspekt beskrajnim sukobima na Kosovu. Nikada do sada Srbi nisu koristili manastir za oružanu pobunu, nikada do sada se na Kosovu položaj Eparhije raško-prizrenske nije kompromitovao na ovaj način. Nezamislivo je bilo kom Srbinu, a nročito pravoslavcu, da manastirsku portu koristi za tako nešto. Dosadašnji rad kosovskih manastira bio je mesto dijaloga, pomirenja, otvorene komunikacije i pomoći ljudima. Poseban status je Eparhija raško-prizrenska zavredela svojim odnosom prema ljudima ali i prema medjunarodnoj javnosti i institucijama. Nakon izdržavanja neosnovanog pravno-imovinskog pritiska povodom Dečana, nakon stečenog statusa nezaobilaznog mesta susreta, nakon godina i godina opstajanja uprkos statusu ugrožene kultune baštine na listi UNESCO-a sada se iz jedne nesmotrene, katastrofalne i neodgovorne akcije u organizaciji jedne bande, to dovodi u pitanje. Diplomatija srpskih manastira na Kosovu, građena nekoliko decenija, zašto ne i vekova, sada visi, ne zbog aktivnosti albanske strane, već zbog jedne odvojene, nepromišljene grupe Srba. Moramo biti svesni koliki je značaj saopštenja Eparhije raško-prizrenske, koje je i prvo saopštenje o događajima u neposrednoj blizini manastira, gde Eparhija poziva na smirivanje tenzija i prestanak razmene vatre.

U trenutku kada se protiv manastira vodi istorijsko-kulturna revizija od strane dela albanske inteligencije, kada međunarodna pozicija Eparhije raško-prizrenske smeta svima i svuda, kada se njihovo mišljenje i glas uvažava na dalekim mestima ali ne u komšiluku, i kada se kritikuju od strane srpske desnice kao izdajnici i američke sluge, treba biti jako oprezan u kvalifikaciji tih ljudi. U nemogućim okolnostima, u proteklih nekoliko godina, njegovo preosveštenstvo episkop Teodosije, zajedno sa ocem Savom iz manastira Dečani, predstavlja svetlu tačku u paklu zamršenih kosovskih odnosa i politikanstva.

Čini se da će poruku mira u javnost izneti regionalna Eparhija, dok će Patrijarh biti jako, jako tih. Čini se da ćemo nakon trideset godina haosa i silnih planova, predloga i procesa, diplomatiju učiti u jednom srednjovekovnom manastiru.